детаљ слике: КРК Арт дизајн

ГРАБЕЖЉИВЦИ

Правда је спора али достижна!

Гдје год да се окренем и на коју год страну да погледам влада исти безобразлук у онима што се људима називају. Најнижем слоју људског мозга дај само минималну власт у руке и посматрај га. Доживјећеш увијек исто: стомак пун, очи гладне, отимају не бојећи се да ће им једнога дана рачун бити толико велик  да неће знати шта их је снашло. Али кад направиш гријех и понесеш га, јер је у теби, казна те стигне прије или касније. Знаш, ако не платиш на излазу слиједећи улаз је дупљо скупљи. И што је најзанимљивије, ако не платиш ти, неко твој хоће сигурно, и он ће да те проклиње јер си био проклет па он мора да испашта твоје гријехе.

Није важно гдје се налазиш, у пословном или приватном животу, свугдје ћеш срести злобне људе. Ма мало је рећи злобне, проклете, којима никада није доста. Врхунске фолиранте, преваранте што продају лажи,  што отимају туђе, улизице што се не виде из туђих ануса, лажне дружељубљиве осмјехе зарад само властите користи, а на штету других, муљаторе што ти медачу мила, лијепа, драга, слатка, а горчији су од најгорчијег укуса.  Од тих многих „људи“ са којима ме заправо не веже никаква света веза, а и она што ме везивала, била је очигледно суђена, са гађењем гледам на утрошено вријеме проведено са њима, али и са захвалношћу јер нисам у њиховом колу. Дуг је и тежак корак од таквог друштва до куће јер је пут посут подмуклим и злобним мислима, ријечима и дјелима и осјећајем жалости зашто је већина таква. Увијек остаје исто питање: Да ли може и без тога? Очигледно да не може.

У њиховом коријену сјеме је ниских страсти чије дебло се испуњава жељама отимања. И није важно од кога се отима, важно је само колико се отима. Тако се друштво затрпава лошима, најлошијима, а добри бивају одбачени, проглашени свакаквим осим онаквим какви и јесу: одговорни, професионални, добронамјерни... У таквом окружењу не можеш бити прихваћен. Такво окружење ти не жели ништа добро, и треба бјежати главом без обзира међу сличне себи ако их има  или изумиремо као диносауруси.

Већина нема ту способност нити особину доброте, емпатије, искрене мисли, а камоли ријечи, нити контролу разума.  У очима им сија грабежљивост, душа им је црна јер за боље није створена, а онима што је бијела и невина желе да постане катран. Већина је изгледа  створена само да граби од свега и од свих не бирајући средство пред постављеним циљем.

Одавно сам видјела, видим и сада, долазе злобни и покварени у разним облицима, прекривени људском фигуром, на свим путевима. Себе су испунили језом од које ме боли и коса на глави.  Остаћемо без смисла о постанку људскости и осјетићемо шта значи не вољети ближњега свога.  Једино што ће остати су сјећања на један дио живота, онај што нестаје, у коме су праве вриједности биле на добром гласу. Изгледа да магла и слутња никад не одлазе из најдубљег дјела душе па се стално злослутно мрачи као облак над плаветнилом мора и неба.

Да ли доброта нестаје или се потајно брани од зла док га не покори и не завлада свјетом?

Желим да се та жеља оствари, да једноставни, добронамјерни, скромни, паметни постану окупатори и да се туђа брука и срамота нечовјечности коначно угаси.

Ооо животе! Да ли срљаш у пропаст или се пењеш ка свјетлости? Никако, али никако не смијемо дозволити да доброта утихне.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: