|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БОЖИЋНО ЈУТРО (Негдје у Босни 1963.г.)
- Марија, кћери, морамо ићи на бунар по воду! Обуци се и пожури! Чекам те!Тако је веома рано почињало свако божићно јутро. Мајка је веома држала до обичаја, па је било обавезно да најстарије дијете, које је код куће, на божићно јутро иде са њом на бунар.Од раног дјетињства, дуги низ година, као најстарије дијете, то је била Марија, а када је због школских обавеза отишла далеко од куће, ту улогу је преузео брат, од њега сестра и тако редом, јер су на срећу били бројна породица.А на бунару, увијек исто: дијете стоји и држи здјелу, док мајка, тек захваћеном водом, прво опере крупну румену јабуку, а затим округли, млади, благо продимљени сир, који је својим јаким мирисом освајао простор око њих. У повратку кући здјелу је увијек носило дијете, пажљиво корачајући да се не спотакне и не испусти јабуку и сир, тако лијепе, умивене и мирисне. На срећу, то се никада није десило. Иза је ишла мајка, тешко носећи у обје руке, пуне кофе воде, али се никада није жалила. Говорила је:- Ваља свјежом водом замијесити чесницу за божићни доручак и умити дјечицу кад устану, да буду здрава и румена. На божићно јутро, сто постављен за доручак увијек је слично изгледао. Испред оца, на тањирићу, руменилом се поносила јабука, а до ње, на другом тањиру, димљени сир. На средини стола тепсија с плећком и буткицом прасета, које је на Бадњи дан на ражњу печено, а у народу се звало печеница. Свака породица, без обзира на имовно стање, трудила се да је има на божићној трпези. На крају је на сто стизала и тек печена топла чесница, масна погача која је обавезно, у неком свом дијелу крила метални новчић, због чега се пажљиво ломило и јело свако парче. А дјеца? Свако се надало, да ће га баш оно наћи, јер се вјеровало, да ће власник новчића бити посебно успјешан у свему што током године буде радио. Одраслија дјеца су знала, да су мајке у имућнијим кућама, у чесницу стављале мали или велики дукат, али њима је и њихов новчић био довољно сјајан, због радости у срцу коју су осјећали кад га нађу. За столом на свом мјесту сједио би отац, са стране дјеца, коју је мајка на Бадње вече пред спавање окупала, а на Божић ујутро обукла у нову одјећу и пажљиво почешљала. Тако уређени, озбиљни, опијени мирисима хране на столу, нестрпљиво су чекали да мајка сједне на своје мјесто и доручак почне.Велика воштана свијећа, пажљиво смјештена у здјелу испуњену кукурузним и пшеничним зрневљем, већ је даривала свој сјај, кад би родитељи, послије пригодне заједничке молитве, прво међусобно, а затим са дјечицом измијенили мирбожења уз најсвечаније ријечи: “Христос се роди! Ваистину се роди!” Доручак би почињао тако што би отац, прво ону румену јабуку исјекао на онолико дијелова, колико је чељади за столом. То парче, уваљано у мед, морало се одмах појести. Слиједио је исти поступак са сиром, али сир се могао само пробати, а остатак појести у току доручка. И тако редом: ораси, суве шљиве, парче погаче и печења.Док су дјеца била заокупљена јелом и упорним претраживањем свог парчета чеснице, често праћеним уздасима разочарења, родитељи су ослушкивали да се огласи пас у њиховом дворишту, послије чега би се обавезно пред кућним вратима појавио положајник, коме би се сви обрадовали. Након честитања, родитељи би га даривали, па би и он сједао за сто да с њима доручкује.
***
Године су пролазиле, али слика божићног јутра остајала је непромијењена. Једина разлика је била у кошуљицама, које су годинама постајале веће с другачијим кројевима и дезенима и у непослушним фризурама, којима су браћа и сестре често били незадовољни.Посматрајући мајку, Марија се често питала:- Боже мили, како она све то стигне спремити?Чинило јој се да мајка те ноћи, кад Бадње вече пређе у прве сате Божића, није ни лијегала, јер, како би иначе урадила све што је требало, с обзиром на то да је божићни доручак увијек почињао рано ујутро, тек што забијели дан. Аутобиографска прича
|
