детаљ слике: КРК Арт дизајн

  ЧОВЈЕК, БОГ И КАМЕН

Широм нашег познатог свијета,

човјек, камен на камен је мета`,

тврдоћа му његова не смета,

да уз помоћ руку и глијета,

он, сазида многа здања света.

Боже мили, чудне ли структуре,

ђе све камен, људи не потуре!

Идолима клешу споменике,

за богове праве жртвенике,

манастире, мостове, тврђаве,

па друмове, куће и уставе,

и арене за своје прославе,

све то људи, од камена праве.

Тврд је камен, зато вјечно траје,

и за проток времена не хаје,

стално ћути, зборит` не умије,

зато тајне, он најбоље крије,

зуб времена скоро га небије,

те му ништа наудио није.

Једном давно, на синајској гори,

Бог се драги, пред човјеком створи,

на врх сами од планинсог виса,

запов’јести за људе написа,

уреза их на каменој плочи,

па их тада, Мојсију предочи,

и указа: „Да се божја слуша,

само тако спашава се душа,

од сотоне, који људе куша“.

Све нас више неморално живи,

и здрав разум код многих се криви,

лоше сјеме, све се више рађа,

и све чешће ђаво ослобађа,

свуд` је злоба, превара и крађа,

лаж постаде од истине слађа,

па род људски, међ` собом се свађа,

и на Бога, каменом се гађа.

Блуд је, разврат и неморал свуда,

час се ближи од страшнога суда,

јер ка нашој лијепој планети,

голем камен, из свемира лети!

Бог, с каменом људима пријети,

да се хитно дозову памети,

ил’ ће Земљу огњем изгорјети,

и у трену, сви ће умријети.

Е, сад како, доћи до спасења,

од удара космичког камења,

то зависи од нашега хтјења,

а Бог драги, нуди нам рјешења.

Да се људи ка истини врате,

         да пут правде и морала прате.

Кад је савјест код човјека чиста,

као Сунце, он ће да заблиста,

поднијеће лакше сва бремена,

ником` неће подвијат` рамена,

биће тврђи од самог камена.

ОДА УЧИТЕЉИМА

Обузе ме, потреба и жеља,

да истакнем позив учитеља,

и назначим сваку важност сада,

њиховога племенитог рада.

Упамтите и стари и млади,

да учитељ битан поса` ради,

и да дјеци, после родитеља,

најважнији, лик је учитеља.

Јер он, дјеци прва знања даје,

те им вјечно у сјећању траје,

учећи их темеље науке,

и основе из свакоје струке.

Кад мислима у прошлост полетим,

и мога се учитеља сјетим,

емоција душу ми опрхва,

што ме слова научио прва.

У вихору животнога сопства,

и у току цијелога школства,

за напредак друштва и државе,

главни поса`, учитељи праве.

Зато молим и власт отаџбине,

да о њима повише се брине,

и да добро учитеље плаћа,

тај се „улог“ вишеструко враћа,

па, рад` општег напретка и мира,

за тај поса`, нек најбоље бира.

ЂАВОЉИ ПУТ

Сад је дошло наопако доба,

ђе свак` жели да свашта опроба,

и да буде ђе му мјесто није,

ово није никад било прије.

Нема више катуна и села,

нити има квалитетних јела,

све је мање здравога живота,

е, не ваља ова нам работа.

Свуд` су празне колибе и куле,

нема свирке од чобанске фруле,

нити игре, пјесме ни` сијела,

јер су празна постала нам села.

Нема више игранки ни` прела,

сва се дружба, на интернет свела,

куће зјапе као авет пусте,

сви одоше у градове густе.

А градови поста`ше тијесни,

те су људи у њима бијесни,

у станове мале набијени,

наметима силним „испијени“,

међу масом, ал` сви усамљени,

и сви као да су безумљени.

А, ђе пчеле пољима не зује,

и ђе цвркут птица се не чује,

ђе потоци не хуче низ хриди,

а излазак Сунца се не види,

и небо се јутарње не блиста,

и ђе тече ријека нечиста,

и ђе нема шума и ливада,

и ђе често, мутна киша пада,

и ђе оро сури се не вије,

и ваздуха ђе чистога није,

ђе поточић бистри не жубори,

а комшија с комшијом не збори,

ђе не кликћу соколови сиви,

туни човјек, не треба да живи.

КАМЕНИ СУЖАЊ

На Космету, град је древни,

Вучитрном, што се зове,

вјековима што је рађа`

силне српске витезове.

Сад у њему Срба нема,

ал` још стоји мост камени,

но, Ситнице већ одавно,

под њим` нема да се пјени.

Сужањ стари, ено чами,

за ријеком бистром жуди,

а зашто је без ње оста`,

сад питају многи људи.

Зида` га је жупан моћни,

од кољена Војинова,

да Ситницу лакше пређу,

чете српских витезова.

Српски племић и војвода,

мост је овај саградио,

и ту своју задужбину,

свом` је роду оставио.

Историја овог` моста,

сличи причи мог` народа,

и судбину осликава,

васколиког српског рода.

Космет биће, опет српски,

то предање древно збори,

кад поново Ситница се,

испод њега зажубори.

МОЈИМ ЂЕДОВИМА

Ђедове моје, пуно сам волио,

 ал` само у машти, њих сам грлио,

јер их никада нијесам видио,

 ни макар једном, у крилу сједио.

Да их упознам, не би` прилике,

само сам гледа`, старе им слике,

јер живот код нас, с муком се прти,

родих се после њихове смрти.

Припадам роду такве судбине,

што често страда и пуно гине,

те многим` од нас, душманин не да,

да живог види, својега ђеда!

И ја сам имао, баш такву „срећу“,

              да само за мртве, палим свијећу.

              Сијасет ратова, ужаса и страве,

              кад много људи, остане без главе,

и мушких плећа, када је мало,

природни крај, живота чекало.

И мени, би` усуд и Божје хтјење,

од ђеда, да имам, само ордење.

Оба ми прађеда, смакли су Турци,

живот су скончали, у страшној муци,

а ђеда оба, убили су Швабе,

те саме осташе са ђецом бабе,

које су с мукама огњишта свиле,

и нејач сироту, од зла сакриле.

И данас, поред старога штапа,

висе медаље, пушка и капа!

На спомен ђедова, суза ми крене,

и ништа утјешит`, сад неће мене,

јер ја бих више од свега волио,

да сам ђедове, бар` једном грлио,

и макар једном живе их видио,

ил` ђеду моме, у крилу сједио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: