О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе









Празнични караван 2024-25
Празнични караван 2023/24













Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Дечји кутак


МАЈСТОРИЈЕ ЂЕДА ЖИКЕ

Љиљана Пилиповић Карановић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


МАЈСТОРИЈЕ ЂЕДА ЖИКЕ


Ту изнад куће, сваке године је деда Жика сређивао воћњак. Посијекао је једну стару шљиву великог стабла јер је поред ње расла нова, млада шљива. Исјекао је дебели пањ и оставио да се суши. Биће од њега лијепи  сточићи и букаре, вазе и ко зна шта још. Гране је дао баки да наложи ватру. Знао је деда да ће му с прољећем доћи унук па ће њих двојица скупа да мајсторишу.  Перица је једва чекао да дође код деке и баке на село.  Волио је бакину домаћу храну а још више да мајсторише са деком. Уживао је у дедином кућерку гдје је деда имао много алата. 
Хоћемо ли ја и ти Перице данас да правимо сточић? Радостан Перица скочи иза стола и повика; идемо деда.
Па ниси све појео рече бака, прекорно погледа деду.
Појешћу касније, не брини. У три скока Перица је сустигао деду и већ су се нашли у чаробном кућерку. Шта ти је ово деда ,а ово, и ово овдје и оно тамо, постављао је питања Перица а деда стрпљиво одговарао. 
Шта правимо данас? Правићемо за тебе један сточић који ћеш понијети кад пођеш и за маму једну лијепу вазу за цвијеће. Гледао је Перица у облину дрвета и није му било јасно како ће деда од тог пања да направи сточић.
Отпилио је један плањак тањи, шири и један подужи.
Е сад да нам принесем алат. Стајао је Перица и запиткивао шта за шта служи. Гледао радознало како деда ђеља суви пањ и питао како то да има такве шаре? Е то су ти годови, рече му деда.
А чему служе?-радознало пита Перица. Оне нам кажу колико дрво има година, а кад направимо сточић и прелакирамо видјећемо сву љепоту дрвета.
А ко је тебе деда научио да ти правиш сточиће? Знаш ли још шта да направиш.
Наравно да знам Перице. И мој је деда био мајстор и ја сам тако гледао како он ради.
И ја ћу бити мајстор као ти деда. Бојим се Перице да ти неће дати мама и тата, ти живиш у граду и треба да идеш у школу.
Знаш шта деда; ја бих да идем овдје код вас у школу а кад дођем из школе да нас двојица будемо мајстори. Деда је ћутао. Волио би он да Перица заволи мајсторију али је био свјестан да је пред Перицом други живот.
Знаш Перице, да би постао добар мајстор мораћеш прије да завршиш школу. Мораш да научиш да пишеш и рачунаш. Видиш, ја сад морам израчунати колики ће бити сточић, па гје да му ставим ноге да се не изврне, или кад правим буре за ракију морам знати колико дашчица иде у круг. Тако и ти, прије да завршиш школу, е онда можеш да будеш мајстор, а до тада ћеш овако кад дођеш да ми помажеш.
Није се Перици свиђао одговор али  се помирио да је деда у праву. Ускоро им се придружила и бака. Донијела им топлих уштипака. Перица је весело препричавао баки разговор њега и деде. Бака се сложила и потврдила дедину теорију.
А колико морам ићи у школу?- питао је. Мораћеш  неколико година, ти ћеш баки да завршиш велике школе.
Али ја нећу велике школе бако, ја хоћу да будем мајстор као деда. Добро сложи се бака да не би даље полемисала са Перицом и удаљи се.
Дај ми деда да ја то мало ђељам. Немој ти ђељати да се посијечеш , убила би ме бака. Ево теби овај шмиргл папир па ти ово што је деда издубио полако шмирглчај. Радосно је шмирглао Перица док је прашина летјела око њега. Видио је како деда пуше а прашина одлети. Све више на сточићу се указивала прелијепа шара. Е сад ће деда да га лакира па ћемо га оставоти да се суши а правићемо ноге.
А зашто сточић изгледа као велики тањир? Код нас у граду мале столице су равне и мекане.
Видиш Перице, кад сам ја био дијете тада није било великих и лијепих столица и дјеца нису сједала за сто кад се једе. Свака кућа је тада имала и по неколико дјеце. Онда су правили ниске мале столове за дјецу и тако мале сточиће. Они најмањи који још нису ни проходали сједили су на поду и углавном су јели са сточића. Видиш овдје у ово удубљење би им мајке и баке ставиле храну и они би полако са својим рукицама узимали и јели.
Али деда Жико, јесте ли ви сједили на тим сточићима? Јесмо.
Па како сете онда са њих јели, јесу били прљави?
Ех мој Перице, нас је било пуно. Другачије се много живјело него данас. А били смо здравији од данашње дјеце. Јели смо здравију храну и стално смо били вани. Ево видиш, ти би данас сједио у стану и играо неке игрице а овако мајсторишеш са дедом.
Деда, мени се ово више свиђа. Молим те да сачуваш сав алат док ја завршим школу. Ја хоћу овдје да живим са тобом и баком. Помилује га деда по коси, сагну се да га пољуби па рече. Е мој Перице, нека си ти нама жив и здрав. Док ти порастеш баба и деда ће бити јако стари( хтио му је рећи да можда неће бити живи ) али је прешутуио да га не растужи и не уплаши.
Године се низале. Вријеме учинило своје. Нема више ни баке ни деке. Перица је постао грађевински инжењер али кад год ухвати слободно вријеме оде кући гдје је провео најљепши дио свога дјетињста. Сачувао је успомене на деду. Уредио стари кућерак и посложио алат, све на своје мјесто као некад деда. Тај дивни сточић, његову прву мајсторију са дедом чува у својој велелепној кући као најскупљи драгуљ. Често га погледа у сатима одмора и врати сјећање на деду и баку, и сву љубав коју су му поклонили. Једнога дана одвешће своју дјецу, испричати им своје доживљаје и показати сву љепоту љетовања на селу. А сточић ће и даље свједочити о непролазности топлине и љубави коју су му даровали  бака и деда Жика.

 




ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"