детаљ слике: КРК Арт дизајн

МАЈСТОРИЈЕ ЂЕДА ЖИКЕ

Ту изнад куће, сваке године је деда Жика сређивао воћњак. Посијекао је једну стару шљиву великог стабла јер је поред ње расла нова, млада шљива. Исјекао је дебели пањ и оставио да се суши. Биће од њега лијепи  сточићи и букаре, вазе и ко зна шта још. Гране је дао баки да наложи ватру. Знао је деда да ће му с прољећем доћи унук па ће њих двојица скупа да мајсторишу.  Перица је једва чекао да дође код деке и баке на село.  Волио је бакину домаћу храну а још више да мајсторише са деком. Уживао је у дедином кућерку гдје је деда имао много алата. 

Хоћемо ли ја и ти Перице данас да правимо сточић? Радостан Перица скочи иза стола и повика; идемо деда.

Па ниси све појео рече бака, прекорно погледа деду.

Појешћу касније, не брини. У три скока Перица је сустигао деду и већ су се нашли у чаробном кућерку. Шта ти је ово деда ,а ово, и ово овдје и оно тамо, постављао је питања Перица а деда стрпљиво одговарао. 

Шта правимо данас? Правићемо за тебе један сточић који ћеш понијети кад пођеш и за маму једну лијепу вазу за цвијеће. Гледао је Перица у облину дрвета и није му било јасно како ће деда од тог пања да направи сточић.

Отпилио је један плањак тањи, шири и један подужи.

Е сад да нам принесем алат. Стајао је Перица и запиткивао шта за шта служи. Гледао радознало како деда ђеља суви пањ и питао како то да има такве шаре? Е то су ти годови, рече му деда.

А чему служе?-радознало пита Перица. Оне нам кажу колико дрво има година, а кад направимо сточић и прелакирамо видјећемо сву љепоту дрвета.

А ко је тебе деда научио да ти правиш сточиће? Знаш ли још шта да направиш.

Наравно да знам Перице. И мој је деда био мајстор и ја сам тако гледао како он ради.

И ја ћу бити мајстор као ти деда. Бојим се Перице да ти неће дати мама и тата, ти живиш у граду и треба да идеш у школу.

Знаш шта деда; ја бих да идем овдје код вас у школу а кад дођем из школе да нас двојица будемо мајстори. Деда је ћутао. Волио би он да Перица заволи мајсторију али је био свјестан да је пред Перицом други живот.

Знаш Перице, да би постао добар мајстор мораћеш прије да завршиш школу. Мораш да научиш да пишеш и рачунаш. Видиш, ја сад морам израчунати колики ће бити сточић, па гје да му ставим ноге да се не изврне, или кад правим буре за ракију морам знати колико дашчица иде у круг. Тако и ти, прије да завршиш школу, е онда можеш да будеш мајстор, а до тада ћеш овако кад дођеш да ми помажеш.

Није се Перици свиђао одговор али  се помирио да је деда у праву. Ускоро им се придружила и бака. Донијела им топлих уштипака. Перица је весело препричавао баки разговор њега и деде. Бака се сложила и потврдила дедину теорију.

А колико морам ићи у школу?- питао је. Мораћеш  неколико година, ти ћеш баки да завршиш велике школе.

Али ја нећу велике школе бако, ја хоћу да будем мајстор као деда. Добро сложи се бака да не би даље полемисала са Перицом и удаљи се.

Дај ми деда да ја то мало ђељам. Немој ти ђељати да се посијечеш , убила би ме бака. Ево теби овај шмиргл папир па ти ово што је деда издубио полако шмирглчај. Радосно је шмирглао Перица док је прашина летјела око њега. Видио је како деда пуше а прашина одлети. Све више на сточићу се указивала прелијепа шара. Е сад ће деда да га лакира па ћемо га оставоти да се суши а правићемо ноге.

А зашто сточић изгледа као велики тањир? Код нас у граду мале столице су равне и мекане.

Видиш Перице, кад сам ја био дијете тада није било великих и лијепих столица и дјеца нису сједала за сто кад се једе. Свака кућа је тада имала и по неколико дјеце. Онда су правили ниске мале столове за дјецу и тако мале сточиће. Они најмањи који још нису ни проходали сједили су на поду и углавном су јели са сточића. Видиш овдје у ово удубљење би им мајке и баке ставиле храну и они би полако са својим рукицама узимали и јели.

Али деда Жико, јесте ли ви сједили на тим сточићима? Јесмо.

Па како сете онда са њих јели, јесу били прљави?

Ех мој Перице, нас је било пуно. Другачије се много живјело него данас. А били смо здравији од данашње дјеце. Јели смо здравију храну и стално смо били вани. Ево видиш, ти би данас сједио у стану и играо неке игрице а овако мајсторишеш са дедом.

Деда, мени се ово више свиђа. Молим те да сачуваш сав алат док ја завршим школу. Ја хоћу овдје да живим са тобом и баком. Помилује га деда по коси, сагну се да га пољуби па рече. Е мој Перице, нека си ти нама жив и здрав. Док ти порастеш баба и деда ће бити јако стари( хтио му је рећи да можда неће бити живи ) али је прешутуио да га не растужи и не уплаши.

Године се низале. Вријеме учинило своје. Нема више ни баке ни деке. Перица је постао грађевински инжењер али кад год ухвати слободно вријеме оде кући гдје је провео најљепши дио свога дјетињста. Сачувао је успомене на деду. Уредио стари кућерак и посложио алат, све на своје мјесто као некад деда. Тај дивни сточић, његову прву мајсторију са дедом чува у својој велелепној кући као најскупљи драгуљ. Често га погледа у сатима одмора и врати сјећање на деду и баку, и сву љубав коју су му поклонили. Једнога дана одвешће своју дјецу, испричати им своје доживљаје и показати сву љепоту љетовања на селу. А сточић ће и даље свједочити о непролазности топлине и љубави коју су му даровали  бака и деда Жика.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: