Као да је изронио из недостижних и далеких дубина старословенског, можда античког или библијског мита, као да је ишчилио из вјековног српског памћења, Мидар се неочекивао обрео на страницама романескне приче Илије Шауле, романа коме је својим именом даривао и наслов. Са собом је донио дах неке вијековима, можда и миленијумима старе тајновитости, истовремено опор и свјеж мирис густих и дивљих шума, високих планиских врхунаца, мрачних дубодолина и још мрачнијих пећина у којима су обитавали страшни јунаци бајки уз које, или уз какве смо одрастали. И заједно са свим тим, донио је чудесну свјетлост која кријепи ум и душу.

Прије њега, на неки начин као његов двојник, или као његов одраз у огледалу забајчене стварности, али са и те како израженим својствима властите особености, из још дубљих вртлога еона до којих једва допиру пипци наше обазриве свијести о протицању времена, на приповиједну сцену, веома расположен за испредање танане нити приче, ступио је Ан, главни јунак и наратор, спреман да кроз промишљање живота у тренутку збивања радње исприча и сагу о свом роду, да пред читаоце извије лозу породичног стабла, почев од шустумар каракучуксађета (што је пишчева кованица чији је циљ да се продре у прошлост даље од познатог нам назива најстаријег претка) па до оног који биљежи властити траг на овом свијету, увјерен да постоји и други свијет, паралелан стварности.

Ан живи у пећини, у свом свијету, у свом малом космосу, али мислима и чудесним путовањима кроз бесконачност простора и времена чврсто уткан у бескрајни стварни космос чија сазвјежђа жели да спозна. Има он своје село, има оца и мајку, има претке с чијим душама успостаља виртуелну везу, али његови стални истински дружбеници су вук, орао и змија, чија ће имена тек на самом крају, када се нађе пред вратима неба, написати великим почетним словима и читаоцу објаснити какву су они имали улогу у његовом животу и какву, заправо, имају улогу у животу сваког човјека под условом да одгонетне тајне постања и постојања.

Роман који се чита у једном даху, а после о њему размишљамо до краја живота!

Почев од наслова, који је загонетан, мистичан, Шаулин језгровито писан роман одише фантастиком укоријењеном у словенски фолклор, колико и легендом која неким својим рукавцима досеже и до старозавјетних прича, али оне служе само као крхки оквир у који писац смјешта своју, аутентичну причу у којој и немогће постаје сасвим могуће, а нестварно стварније од опипљивог свијета који се нуди оку. Не држи се романописац само (старо)словенске митологије; из поглавља у поглавље све више се увјеравамо да је он у дослуху и са источњачком културом и митологијом, као и са промишљањима класичне филозофије и поимањима модерних филозофа, не да би своју причу и мисао градио на њиховим премисама, него да би, са стеченим спознајама у примисли, успостављао свој систем вриједности и тражио свој кључ помоћу којег би одгонетао живот и свијет у којем јесмо, једнако као и овај, већ спомињани, паралени, мада зауман нимало мање стваран.

Већ мото овог романа: Кад доброта уђе на врата, она престају да постоје, чији аутор није наведен па се лако може претпоставити да је то Шаулина мисао, указује на то да ће се читалац сусретати са дубоко промишљеним сентенцама које почесто дјелују као да су позајмљене из народног мудрословља. Томе доприноси и читаочево увјерење да главни јунак Ан причајући о себи заправо прича о лози чији је изданак, о народу чији су путеви у географском простору и времену по неким назнакама слични путевима Мојсијевог племена. Ипак, писац се задржава у нашем добу, или времену блиском нашем добу, и радњу смјешта на завичајни Кордун, дајући том амбијену и нека универзална значења.

Занимљиви су и свјежи описи природе, кроз које се исказује и љубав према завичајним стазама, пољима, планинама, а можда је још занимљивије колико су у овом роману у чврстој симбиози природа и стање духа оних који је посматрају и удишу. У том смислу завређује да се наведе и један дужи цитат:

Сутон је затварао капке неба. Ноћ се почела веселити свом несташлуку. Мидар је изгледао као да нестаје у прегршту ноћне тмине. Као сјенка, као сутон, као посљедња игра лептира, замишљен и узнемирен, утонуо је у мрклу стварност, у слутњу. Предосећај је чудна ствар, поготово кад човјека почне да прогања осећај кривице. Нагон да се негде склони, од погледа у које почиње да сумња и мача судбине чији се шиштави замах осјети у ваздуху. У очима му искри тајна коју не може никоме да открије. Тама притисла срце, не да му да се шири до истине. Загледан дубоко у магију ноћи, покушава мрак преточити у сигурност, у ишчекивање самилости. Догоди се да човјеку понестане самопоуздања и створи се неизвјесност у којој тијело и дух не корачају истом стазом. Мисао пронађе свјетионик и дослух са анђелима, али неутјешном покровитељу помрачене свијести не преостане ништа друго него да изабере кривотворени правац жеља и стигне до циља као узрок а не посљедица страдања.

Занимљива је композиција овог романа. У првом дијелу, насловљеном Витез тајне, Шаула приповиједа у првом лицу једнине, препушта Ану да без посредника, такозваног свезнајућег писца, износи своју животну причу и излаже своје мисаоне просјеве, вјешто уткане у наративни ток. Међутим, у другом дијелу (Скривена суштина) напушта ја-форму и прелази на приповиједање у трећем лицу. Чини то вјероватно зато што му се учинило да ће тако потпуније и увјерљивије исказати Анове заумне разговоре са Мидаром (или његовим духом, препуштено је читаоцу да то сам наслути или одгонетне). Из врло умних разговора, увијек у некој фанасмагоричној одори, наслућујемо да човјек не престаје да постоји кад мине свијетом, да је он заправо садржан у својој мисли која је неуништива као духовно добро насупрот материји која прелази из једног стања у друго. Када осјети потребу да се врати матици нарације, да читаоцу доприча сторију од двојици необичних пријатеља, Ану и Мидару, Шаула поново даје ријеч главном јунаку који као наратор себе и своје вјерне пратиоце доводи до врата неба, препуштајући и себе и њих вјечности.

Језик којим се служи Илија Шаула заслужује посебну анализу, али овдје ћемо указати само на неке његове особености. У савремени језички израз писац с мјером уводи архаизме, стиче се утисак – увијек на правом мјесту. Тамо гдје говори о давним временима сусрећемо изразе од којих понеке не можемо наћи ни у рјечницима архаизама. Затим, право језичко освјежење представљају локализми којима се посредно дочарава и етнолошка слика Кордуна. Коначно, писац се не либи да створи и сасвим нову кованицу да би њоме што увјерљивије исказао оно што жели посебно нагласити (на примјер, већ спомињани израз шустумар каракучуксађет).

Контекст у коме писац употребљава непознате или мање познате архаизме, локализме и новокованице не захтијева од читаоца да тражи рјечнике, јер из онога о чему се говори наслућује или разазнаје њихово значење. Тако је, на примјер, код Шауле глотно нешто што је слабо, оскудно, њуњорење је ћућорење, арловале значи дивљале, шундрати се може тумачити као лишити живота... Уз то што су занимљиви, ови изрази представљају и неку врсту стилског освјежења.

Илија Шаула је написао занимљив роман и зато Мидару треба пожељети срећан пут у читалиште.

– Мом оцу гријех је био учитељ мудрости. Тог дана кад сам му рекао да то није ни добро ни до-вољно да би човјек био срећан и способан да чува тајну, већ да треба њего-вати мисао и ријеч и уочавати разлику између добра и зла и тиме крчи-ти пут својој срећи и бла-гостању. Потегао је нај-крилатију ријеч из свог срца и покушао да ми оду-зме моје право. Мене Бог није даривао животом, већ сам ја искористио своје право да га живим и уживам у Његовој приви-легији. Послушај ме – на-ставио је Мидар – знање је у сјећању и искуству. Тамо где живи радост, треба бити мјеста и за тугу. У нама су два прин-ципа, или јесте или није, нема трећег. Ко тражи трећи, изгубљен је. За утјеху, између та два принципа имамо то неви-дљиво парче златне сре-дине, али није ни оно сва-коме намијењено. Добро превладава, добра се тре-ба држати, треба га ње-говати и развијати у сва-кој прилици и на сваком мјесту.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: