детаљ слике: КРК Арт дизајн

Милица Јефтић: Слога је увек била и биће пораз врагу

Кроз живот сам се водила идејом да будем достојна својих предака и имена којег носим, зато сам и одабрала пут којим идем. Вођена родољубљем, љубављу ка својој држави, народу и коренима,  настајале су песме за које бих волела да буду путоказ будућим генерацијама.- Милица Јефтић.

Милица Јефтић је рођена 2001 године у Сремској Митровици. Живи у Руми. Апсолвент је на Високој педагошкој школи у Сремској Митровици. Њене песме су заступљене у многим зборницима поезије, антологијама и часописима. Њена песма „Заједно“ је заступљена у међународној антологији „My mother tongue in poetry“ са ауторима из Индонезије, Русије, Пакистана, Колумбије, Француске, Босне и Херцеговине, Грчке и ауторима других држава. Песмом „Срце од меда“ освојила је прво место у категорији читаоци и седмо у категорији укупни победник на Интернационалном поетском такмичењу „Загрли ме стихом“ из Црне Горе. Освојила је друго место у категорији „Млади ствараоци“ на међународном фестивалу литерарног стваралаштва „Фелис“ у Лазаревцу. Њена песма о мајци преведена је на енглески језик и објављена у антологији поезије у знак сећања на преминулу бенгалску песникињу Kazi Masuda Selah. Песмом „ Рајски врт“ освојила је четрнаесто место на 12. међународном такмичењу „Градови од стихова“ у Хрватској у конкуренцији од 362 пријављених песама. Књижевну награду „Другонаграђена љубавна пјесма „Златни триптихон“ на XXI јавном конкурсу љубавне поезије „Пјесме над пјесмама“ је освојила у Мркоњић Граду. Песма „Последњи лет“ преведена је на шпанси језик и објављена у шпанском часопису „AZAHAR“. Песме за децу почела је да пише 2022. године проводећи време са децом у вртићу. Деца су њено надахнуће и рад са њима гледа као свој животни позив.

Књижевни ЕСНАФ - 31.01.2025.

Разговор водила: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

Кроз стихове које пишеш, какву поруку желиш пренети читаоцима? Можеш ли поделити са нама своју мисију као млада песникиња у савременом друштву?

Било да је у питању родољубива, дечија или љубавна поезија, порука је увек јасна - ниси сам/а. На самом почетку мог књижевног стваралаштва, сусретала сам се са прегршт порука подршке као и порука у којима  људи говоре да се осећају баш онако како је описано у песми и да понекад имају осећај да пишем баш о њима. Поезију гледам као један велики мост који спаја све љубитеље писане речи, било да су то читаоци или ствараоци. Неретко, гледам је и као мост између нас самих и наших амбиција и снова.  На једном крају смо ми, а на другоме остварење оног због чега нам срце у грудима јаче удара. Само пређени пут нас доводи до остварења, а пут често зна да буде трновит и да наиђемо на безброј препрека и искушења. Поезијом желим да надахнем свако биће да пође ка својим сновима и пређе мост, јер ја ка својим свакодневно корачам и бићу пример да  не постоји неоствариво уколико нешто желиш и у то уложиш свој труд и рад, време, љубав, понеку сузу и зној. То је моја мисија.

Како твоје искуство рада с децом обликује твоје песничко стваралаштво? На који начин користиш ту интеракцију да би инспирисала најмлађе и пренела им важне поруке кроз своје стихове?

Поред обликовања песничког стваралаштва, издвојила бих и моје лично обликовање и преображење у бољу и квалитетнију личност.  Рад са децом ме је вратио у безбрижност детињства, подсетио колико је заправо лепо бити дете и колико је важно сачувати малу верзију себе унутар срца. Иако су мали, доста тога сам научила од њих и верујем да ћу целог живота крај њих учити о животу, љубави и доброти. Деца су непресушан извор инспирације, па отуда моја потреба да иза себе оставим књижевно стваралаштво намењено њима, баш као што су мени велики чика Љубивоје Ршумовић , Мика Антић, Десанка Максимовић и многи други песници. Њихова млада душа је прављена Божјом руком, отуда и та неисквареност, чистота и доброта. На нама одраслима је да сачувамо њихову душу и усмеримо их на прави пут. Наш познати књижевник, Доситеј Обрадовић, је рекао : „Млада је душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш, таквог човека од ње добијеш.” Трудим се да моје песме на шаљив и деци примерен и познат начин, буду ризница пуна животних поука, величања врлина, правих вредности и добронамерна критика лоших карактерних црта која су на нама старијима мисија да их, уколико се јаве код детета, на време искоренимо и деци будемо модел понашања. Сматрам да је лични пример једини валидан пример који дајемо деци, јер деца лакше и брже усвајају знања која виде од својих родитеља, бака и дека или уопштено старијих особа које упознају током живота попут васпитача учитеља, наставника..Веома је важно створити здраве навике код деце, попут активног слушања приче за лаку ноћ, па до самосталног читања прича, бајки, песама, а касније и квалитетне литературе током одрастања. Трудим се да са децом изградим пријатељски однос и да горе поменута, мала верзија Милице, буде саговорник у комуникацији са њима. Не желим да се поставим као одрасла особа и да се кроз моје  песме  само намеће шта треба, а шта не треба. Желим да им дам до знања да их разумем и да ми је њихово мишљење итекако важно, зато радо дискутујем са децом о теми мојих песама и радо саслушам шта они имају да ми кажу. Они су мали људи који овај живот живе по први пут, баш као и ми одрасли, па је посебна радост имати ту част учествовати у њиховом детињству и касније обликовању личности.

Песма у песми . песникиња Милица Јефтић

У данашњем је свету улога младих посебно значајна. Како ти видиш ову улогу и на који начин се трудиш да допринесеш изградњи боље и праведније будућности за све нас?

Сматрам да је од изузетне важности дозволити младима да партиципирају у креирању будућности која остаје њима, данас - сутра њиховој деци. Млади у мом окружењу су иницијатори покретања важних, друштвених тема које се тичу свих нас и потенцирају на конкретним решењима за побољшање нашег живота, права и безбедности.

Када размишљаш о љубави у модерном добу, шта ти прво пада на памет? На који начин градиш и одржаваш здраве односе у свету који често издаје блискост у корист дигитализације?

Љубав је неодвојив зачин у животу. Верујем да би и сам живот и посао и каријера и наше мале, свакодневне борбе биле бљутаве без љубави. Што се неговања и одржавања здравих односа тиче, издвојила бих једну мисао, стих из песме нашег песника и фронтмена групе „Рибља Чорба”, Боре Ђорђевића, а она гласи „Имам свој мали свет и око њега Кинески зид”. Трудим се да свету не дам овај мој свет и да га себично чувам од оних који би срушили подигнуте зидове око њега. Често умем да кажем и стојим иза својих речи - љубав је једино света у данашње апсурдно време.

Какво значење има појам успеха и среће у твом личном животу? Шта за тебе представља лично остварење и задовољство?

У данашње сурово време, успехом се сматра и када сачувамо човека у себи и не узвратимо злом на зло. Патријарх Павле је стално позивао да будемо људи, па самим тим, сматрам успехом када останеш човек крај свих животних недаћа. Мој лични успех је здрав однос са породицом, а срећа је што, када бих кренула и пожелела да се вратим, имала бих коме. Успех је свако моје пријатељство које траже дуже од десет година и за које знам да нема рок трајања. Моја победа данашњег времена када су љубави изгубиле вредност јесте моја дугогодишња љубав која из године у годину доживљава свој раст и процват. Успех мерим својим интензитетом да истрајем у својим идеалима, својом непоколебљивошћу, непоткупљивошћу и истрајношћу. Срећа су увек ситнице када свет посматраш очима најмлађих, а ту сам вештину стекла проводећи време са својом сестричином која је и унела најлепше боје детињства и надахнула ме да своје риме и машту изразим кроз стихове намењене деци. Волела  бих да сваки човек дорасте до детета, јер би му за срећу, лично остварење и задовољство, било потребно мало.

Неретко истичеш родољубље и традицију свога народа. На који начин видиш своју улогу у очувању културне традиције, као и у њеном преношењу на будуће генерације? Шта сматраш да је најважније када је у питању та одговорност?

Одговорност је на свакоме од нас да негује и чува своју традицију, обичаје и преноси их са колена на колено. Одабрала сам писану форму очувања, односно родољубиву и завичајну поезију, како бих на тај начин подстакла свој српски народ да кроз песме буду ближи српској историји и боље је упознају. Мало је оних који би у руке узели књиге које се баве истом тематиком због опширности, па је опевана историја сажет приказ догађаја из прошлости и наших славних предака које радо помињем у песмама. Кроз живот сам се водила идејом да будем достојна својих предака и имена ког носим, зато сам и одабрала пут којим идем. Вођена родољубљем, љубављу ка својој држави, народу и коренима,  настајале су песме за које бих волела да буду путоказ будућим генерацијама.

Какву визију идеалног друштва и заједнице имаш за своју генерацију? Шта мислиш које кључне промене су неопхпдне да би наредним генерацијама било боље?

Промене почињу од нас самих. Када би се свако окренуо прво себи, урадио би минимално, али довољно за читаво човечанство. За неке од кључних промена за добробит свих нас сматрам људско окретање и живот у духу православља и предака. Сложићу се да се некад другачије живело и да старији људи памте и боље дане, иако никад систем није био златан, али се изоставља једна, веома важна и кључна ствар - постојали су и другачији људи. Слога је увек била и биће пораз врагу, али је првобитно од велике важности победити врага у себи. Не дозволити лошим осећањима да буду наша пратиља ка остварењу циља, зато сам срцем стала уз грађанске борбе за боље сутра, јер су досадашње акције оличење бунта, али и васпитања и примереног понашања. Мање сумње, а више вере, сузе заменити молитвом. Мање речи и обећања, а више подвига, по могућности оних што се уписују у историју и остављају вечан траг.

Како ти доживљаваш своје путовање кроз свет књижевности? Које амбиције и снове као млад песник желиш остварити, и како те они инспиришу да наставиш са својим радом?

Не бих знала да ли је моје путовање кроз свет књижевности лек или отров. Пишући о страдању Срба кроз историју и упознавши се са судбинама предака, Голготи кроз коју су пролазили и непоколебљивошћу вере гледајући смрти у лице, отвориле су се ране на срцу за које нисам ни знала да имам. Ране су мог народа, самим тим, део су мене и сваког потомка српског рода. Са друге стране, пишући песме за најмлађе читаоце, вратила сам се у детињи свет и огрнула се лепршавошћу и шаренилом њиховог безбрижног детињства.  Ово путовање донело ми је нова познанства и пријатељства, радосних тренутака које попут сувенира носим у срцу враћајући се назад своме дому. Дугујем огромну захвалност старијим књижевним ствараоцима који су несебично давали себе, своје знање и добронамерне критике и савете. Као и сваки млади књижевни стваралац, сањам о дану када ће моје песме дочекати своје укоричење. Поред тога, наставница једне основне школе ми је дала посебну част да будем гошћа школе у којој предаје српски језик и књижевност. Представила сам своју књижевност за децу ђацима седмог разреда. Тај дан је обележен црвеним словом у календару мог сећања и у будућности бих волела да посетим још неке основне школе и вртиће. Рад са децом је мој животни позив.

Упознајте се са поезијом Милице Јефтић кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: