Миличина суза

Стоји госпа, отмена и славна
Загледана у плаветнило неба.
Лагано на кули од белога злата
Молитву говори уснама од меда.

Срцем испраћа, бројаницу окреће
Лазара славног, свој цвет миле душе
Како у Царство Небеско поносно полеће
Док се њени снови сада тихо руше.

Трзај бола у тананом бићу
Једна сребрна суза прати.
"Пред људима Твојим ја крићу
Јецај туге који ме неизмерно млати."

Акорди песама српских оклопника
Савест госпину јуначки сад крепе.
И псалми из грла  Господњих поклоника
Душманима турским одважно прете.

Српска мајко, немој ми бринути
Јер суза је твоја оставила траг.
Многа ће срца твој живот дирнути
И нас одвести пред Господњи праг.

Мислилица

Признајем, највише те волим код мислиш.
Када заћутиш овоме свету,
Када разговараш са небом,
Са вечности осмех размењујеш.
Придружио бих ти се и ти би ме желела,
ипак, не могу да упропастим призор
док..онако.. само како ти умеш трепћеш тишини.
Могао бих бескрај стихова о твојим трепавицама написати,
али не желим, јер сам шкрт, себичан,
љубоморан на сопствене песме,
љубоморан на тишину која ти шапуће
на вечност која флертује са тобом,
на небо које ти је место зготовило..
А опет, такву те највише волим
Мислилице моја драга.

Пукотине срца

Заволех тишину.

Заволе и она мене.

Љубав на дуги поглед.

Нисам је примећивао

А она, човече, упорна....

Видела нешто у галамџији,

Главном језикоуједачу,

Осуђивачу,

Шампионском депресивцу.

Видела многе рупе

Неизмалтерисане пукотине срца.

Решила да одглуми зидара.

При'ватила се посла,

Дохватила се ваљка

И вида...

А у мени, срчани мачеви.

Дуел црног и белог витеза.

И боли...

Покушава да ме сломи

Да би ме поново саставила.

Не дам се.

Узела катану

Па наваљује на секиру,

Док у души

Чопор степских вукова завија.

Кљуцам у камен, попут орла

Не бих ли променио свој кљун.

И своја крила

Да бих коначно у живот полетео.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: