детаљ слике: КРК Арт дизајн

Интервју с поводом

Ранку Рисојевићу, Књижевна награда „Растко Петровић“ за животно дело

Читао сам увијек много, и то читање свакако дјелује на оно што пишем. Јер писање је силажење у дубину људску, да би видио да ли је то што пишеш баш твоје, и да ли је то најбоље што можеш да пишеш. Велики писци су наши велики учитељи, у поезији, на примјер, Рилке, у прози нарочито Томас Ман. Треба учити од великана, - Ранко Рисојевић.

Ранко Рисојевић. лауреат 2024. Књижевне награде ,,Растко Петровић за животно дело

Књижевни ЕСНАФ 07.02.2025.
разговор водила: Неда Гаврић
технички уредио: ИЛија Шаула

Овогодишњи сте добитник награде "Растко Петровић" за животно дело, Матице исељеника и Срба у региону. Шта за вас ова награда представља у вашем књижевном опусу и колико вам значе награде на личном нивоу?

Награда „Растко Петровић“ има, прије свега, лијепо име, јер нам скреће пажњу на великог писца, и цијелу умјетничку породицу Петровић. Мене је  изненадио Миодраг Јакшић, који је годинама дух што повезује Србе изван матице и оне који су се  расули по свијету, али су и ту, око Србије. Наравно, људи од пера, моји пријатељи, старији и млађи, изразили су писмено и усмено признање, чак и одушевљење.

Нарочито Удуржење књижевника Републике Српске и предсједник Предраг Бјелошевић. Наше овдаше новине нису награду ни споменуле. Што се тиче мог односа према овако лијепим наградама, а добио сам их углавном у Србији, још прецизније, у Војводини, мене награде подстичу да наставим да пишем. А то су увијек најзначајније награде које ми диктирају у уво: Ради, озбиљно, још имаш тема.

Разматрајући свој дугогодишњи књижевни пут, можете ли поделити са нама како су се промениле ваше перспективе на уметност и процес писања кроз године искуства?

Човјек се мијења без обзира којим се послом бави, ако је озбиљан, приљежан било коме послу, а нарочито ако он и мијења свој посао. Код нас, углавном, свако ради књижевни посао узгредно, али полако прихвата писање као свој свакодневни посао. Ја сам радио 42 године бавећи се послом везаним за књигу, било издавачким, било библиотечким, али писање свога текста обузима те цијелог. Читао сам увијек много, и то читање свакако дјелује на оно што пишем. Јер писање је силажење у дубину људску, да би видио да ли је то што пишеш баш твоје, и да ли је то најбоље што можеш да пишеш. Велики писци су наши велики учитељи, у поезији, на примјер, Рилке, у прози нарочито Томас Ман. Треба учити од великана.

Са делима преведеним на различите језике и допирањем до глобалне публике, можете ли истаћи важност ширења ваше литературе међу различитим културним круговима?

Веома тешко. Ми смо мала литература, ма колико доспијевали и изван наших простора. Мој роман „Босански џелат“ допро је и до Америке, али је врло мало било критика. Они не разумију један такав роман. Код поезије је боље, било је и поновљених издања, лијепих критика, позива на скупове и разговоре. На примјер, у Италији је објављена моја књига „Шум“ и штампана други пут са новим предговором професорице из Италије. Словенија улаже велике паре на превођење дјела својих писаца. Ми немамо ни тако уређен закон, јер законе доносе људи изван познавања проблема. Увијек сам говорио да не измишљамо топлу воду него да копирамо оне који су водећи.

У свом опусу имате и радио игре за децу. Како се процес стварања звучне уметности разликује од стварања писаног текста?

Имао сам великог успјеха са радио-игром за дјецу. Та се дјела преводе и понављају. Још у вријеме Демократске Њемачке, откупљена је радио-игра „Прича старог сата“. Али та радио-игра понавља се и данас у Берлину што је дивно. Слично је у Радио-Љубљани, још и данас играју моје старе радио-игре. У Бугарској се моја радио-игра користи у сврхе учења ове форме на академији. Посебно је добила 2000. године значајну награду „Политикин забавник“ дјечији роман „Иваново отварање“, који је настао од дјечије радио-игре посвећене дјечијем слијепим и слабовидим слушаоцима. Код нас је ова књига пребачена на прву аудио књигу.

Неда Гаврић и Ранко Рисојевић

Као аутор који је присутан деценијама, какве промене сте приметили у књижевности и читалачким навикама током времена? Како сте се прилагодили овим еволуцијама у књижевном свету?

Пратим савремену књижевност, која се мијења зависно од простора гдје се развија. Код нас често млади писци напросто копирају све књижевне форме. Најтеже је копирати добру прозу, али писац који се развија брзо нађе свој стил и развија се ако има талента. С друге стране превише се деценијама копира наша књижевност, од  Дучића, Шантића, кад је у питању поезија, а прозу је теже копирати. Цијела је једна наша млада списатељска група, или школа, копирала копирали Борхеса. Чак и озбиљнији писаци, попут нашег Павића, и још неких старијих, користе се Борхесовим стилом. Данило Киш, такође, користио се туђим формама, али је успијевао да се одупре туђим утицајима. Тешко је одупријети се великом писцу.

Како је бити признат аутор у прошлом систему и овом данас, које су разлике?

Социјалистичи период у многочему је био другачији. Иствремено се квалитет сукобљавао са цензуром. Било је много тема које су биле забрањене, иако смо били слободнији од источних социјалистичих земаља. Али држава је финансирала квалитетна дјела. Данас држава, или локална власт, не улаже у нова дјела. Видјели смо како наше Министарство културе готово смијешно одваја средства за културу.

Ја сам годинама покушавао да систем буде финансијски сличан, на примјер Словенији која улаже веома значајна средства за културу, односно књигу. Они кажу да су мали језик и треба улагати значајна средства.

Ваше читаоце скоро свакодневно обрадујете својим објавама на друштвеној мрежи Фејсбук. Шта мислите о присутности писаца на друштвеним мрежама? Да ли је важно за савремене писце да комуницирају са својим читаоцима путем разних друштвених платформи?

Ја волим као стари професор да комуницирам са заинтересованим самотницима као што сам и ја. Већ годинама живим сам, и јутарње вријеме искористим да нешто поклоним онима који воле да читају. У вријеме Ковида свакодневно сам охрабривао народ да се може живјети и у самоћи. Али то се помало квари, иде се опет у комерцијалу. Ја објављујем своје текстове и код Миљенка Јерговића , на његовом порталу „Ајфелов мост“. Ту ме хиљаде људи чита изван facebook-a, што је већи број од библиотеке. Десетак година писао сам серију „Моје књиге - аутобиографија по књигама“.

Сада већ памње пишем јер вријеме чини своје. Покушаћу да поставим неколико путописа. Да, волим да се сјећам драгих пријатеља којих више нема међу нама. Напросто, не могу ових фебруарских дана да се не сјећам Коље Мићевића и Стевана Тонтића.

Када говоримо о  савременим  изазовима у књижевности, како бисте дефинисали улогу аутора у данашњем друштву?

Ово је вријеме које је својевремено дефинисао Хесе као новинарско, фељтонско вријеме. Може се то и другачије дефинисати, али се пише и пише, на исти начин, свакодневно. Не волим већину наших писаца. Али ни неке свјетски познати писци у Италији, Француској, итд. Не треба да критикујем, престар сам, пуштам нека свако чита шта жели. И да пише, свакако.

Када све сагледате, како бисте желели да вас запамте као писца и човека?

Све се заборавља, па и писац. Нешто се од њега памти, већина заборавља. Дивим се Андрићевим дјелима. Његова су дјела све значајнија и значајнија. Многи Нобеловци су заборављени, Андрић се не заборавља. О руским класицима да не говорим.  Волим што се моје књиге читају као омиљена лектира. Ђаци углавном Ћопића и мене стављају као своју омиљену лектиру. То ме веома радује. Или моја књига „Велики математичари“ објављени су у пет издавања. У вријеме прошлог рата, моји су „Велики математичари“ читани у Хрватској. Нека ствари иду својим путем. Биће још понешто запамћено. А нисам био ни рђав човјек да ме толико још ките наградама.

Која би била  ваша порука коју желите да пренесете свету?

Будите људи достојни оног што је кроз хиљаде година ипак створио човјек. Онакав каквог је исписао у својој непоновљивој пјесми Радјард Киплинг: „АКО“. Да заврши генијално:"И изнад свега, бићеш човек, сине мој". Будимо прави људи а не звијери.

 

Дело Ранка Рисојевића у ком су његове књиге главни ликови

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: