детаљ слике: КРК Арт дизајн

Поема од калопера

Дан и ноћ када су падале птице

и руке летјеле небу да их ухвате,

сјети се тренутка када је

"срце стало", није било давно.

Мислио си да ништа више не може

да те потресе и дотакне.

Боје вришталице су резале тишином,

јануар бјелином и онда је све стало.

Неко те је пољубио.

Еј,сад знаш укус калопера.

Ниси сањао.

Није ти се учинило.

Ниси полудио, узвратио си.

Ниси плакао,

само се срећа уплела у око.

Ти никад не плачеш,

чак ни тајно.

Признао си,

можда ипак није готово,

живот чека да се деси.

Нашалио си се, цио дан,

све од јутра чекао и сутра

и други дан,

јер вјерујеш у љубав

кад више нико не вјерује, скоро нико.

Кад затвориш очи, шта видиш,

слова или лице које говори

да селице могу доћи усред зиме,

да мраз утопли душу циметом ко кувано вино.

Грам душе никад није у бесцјење,

таква берза не постоји.

Неустрашиви се највише тресу од себе самога.

Понекад је корак тежак орахова хлада

али тај страх се воли к'о прољеће.

У густој шуми силуета брезе,

жене, док се снијег спрема,

дуката златног са неба само вриједна,

и ниједна није ко она, које нема.

Она која те дотакла кад су те дотукли сви,

она која ти име златновезом без игле ушива по кожи,

она чијем се смијеху кроз вијекове радовала

извор вода са планина, свака пахуља, лептир и лептирица.

Она.

И тражио си, трч'о к'о без душе, окретао се.

На сљепоочницама још миро лимуна и босиока.

Снијег је личио на поље калопера.

Шапнула ти је да се зове Поема,

и да је највише у теби баш онда кад је нема.

Твоја.

Ти ћес је звати Калопера

и чекаћеш мај да у оку твом процвјета.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: