детаљ слике: КРК Арт дизајн

Драгана Лисић: Гориво моје душе

Подносим оно што живот стави пред мене као искушења, од литургије до литургије, то ми је једино гориво, не могу да замислим живот ни месец дана без Тела и Крви Христове. И када волим, и када праштам, и када дајем, и када пишем, чиним то да бих била ближе Њему. Без тога, била бих чудовиште, Драгана Лисић.

Драгана Лисић рођена је 19.10.1998. године у Новом Саду, где је завршила Гимназију “Јован Јовановић Змај”, а потом основне и мастер студије Српске књижевности на Филозофском факултету. Тренутно је докторанд и истраживач-приправник на Филолошком факултету у Београду. Поред тога, студира и Театрологију на Палама, на Универзитету у Источном Сарајеву, где и живи. Објавила је збирку поезије Траговима... 2022. године у Бранковом колу у Сремским Карловцима и била лауреат награде која постоји већ пола века, Стражилово, као и поетску збирку Мементо витае 2024. године у Поетикум издаваштву из Краљева. Добитница је и награде Војислав Деспотов Сцене свих креативних. Објављивала је поезију у: листу Весна, Ноема, Културном додатку Вечерњих новости, Омладинском листу Дневника, зборнику Димензија пјесме Удружења Нова Свјетлост из Сарајева, зборнику Синђелићеве чегарске ватре удружења Бранко Миљковић из Ниша, зборнику Роса у подне Драгана Марковића, на порталу Поента и др. Песма Биографска из прве збирке преведена је на француски језик, а превод је објављен у зборнику Ноувелле Поéсие БЦМС 2023. године. Била је један од организатора Новосадског фестивала књиге Нофек 2017-2019. године. Као сарадница Бранковог кола, Сајма књига у Новом Саду и у самосталној организацији, модерирала је бројним књижевним догађајима. Водила је Yоутубе и Инстаграм серијал Путевима књижевности. Осим поезије, пише и прозу, есеје и критику. Критика јој је објављивана у часопису Траг из Врбаса и Књижевним новинама из Београда, а есеји у крагујевачким Корацима и Липару, зборнику Пхилологиа Сербица у Бањалуци, Култура комуницирања у Мостару, Савремена проучавања језика и књижевности у Крагујевцу, Наука и настава данас у Бијељини, Стваралаштво Ненада Грујичића у Сремским Карловцима. Била је и учесница бројних научних скупова и конференција у земљи и региону.

Књижевни ЕСНАФ

Разговарала: Неда Гаврић, Бања Лука, 21.02.2025

Технички уредио: ИЛија Шаула

Шта је за вас поезија? Да ли је то бег од стварности, начин да се искажу емоције или нешто треће?

Као што сам у једном пређашњем интервјуу рекла, поновила бих и сада јер до бољег одређења нисам дошла: за мене је поезија глас вапијућег у пустињи. За оне верујуће, јасна је алузија иза тога, те тако поезија постаје онај глас који треба да, на свој, нови и оригиналан начин, прослави Христа. Али и без те компоненте, допада ми се и буквално значење такве слике: песник је неретко усамљеник, у пустињи, без много разумевања у свом окружењу, а поезија је његов вапај и начин да буде примећен, да подели оно што носи у себи, а што је за њега уједно и највредније, са другима, не би ли тако осетио узајамно разумевање, али и омогућио другима да се осете мање сами. То је свакако и ово што наводите, не само бег него и креирање нове стварности и превазилажење оног болног и ружног у оквиру стварности, свакако један од много, а вероватно и најефектнији начин исказивања и буђења емоција у другима, то је поред тога и унутрашња борба приказана другом, својеврстан споменик постојања једне танане душе и њен покушај да остави свој траг за будућност, а у вечности.

Како се ваш песнички израз развијао током времена?

Почела сам, а читајући доста почетничких песама младих － чини ми се да готово сви управо тако почињу, као да је то неки праисконски облик поезије у свима нама, са љубавном поезијом у везаном стиху, која наликује оној дучићевској и шантићевској традицији. Да ли ће се после та поезија развити или остати на том подражајном нивоу давно већ виђеног, са већ много пута употребљеним сликама и конструкцијама, оно је што одељује пискарало од песника. Такве моје песме, читава једна збирка, тачније, насловљена Сањар, остала је, срећом, необјављена.

Са величинама се лепше расте

Даља путања мог песничког пера најбоље се осликава кроз називе циклуса у првеначкој збирци “Траговима...” (Сремски Карловци: Бранково коло, 2022), која доноси трагове љубљења, односно, оно што је остало након те занесењачке романтичарске фазе, некакве пост-љубавне песме да их тако назовем, потом трагове опажања, песме које су изричито критички настројене према свету који нас окружује (волим у шали да кажем да је то оно стање када нам падну ружичасте наочаре и сагледамо све(т) у пуној својој црнини, где нам ништа не ваља и сви су нам за све криви), да би потом уследили трагови самоспознавања, циклус дубоко интроспективних песама, што је опет наредна фаза у којој се види да није само свет црн, већ и да ми унутар себе носимо доста тога проблематичног што морамо освестити, као и да смо успешније или мање успешно угушили дете у себи, којем сам управо дала глас у наредном циклусу, који доноси трагове играња, где сам настојала да певам из дечије перспективе, посве једноставним гласом, спајајући песништво и игру, будући да је сасвим јасно да је песник homo ludens, биће које се игра, а речи његове играчке, да би у последњем циклусу те збирке, у траговима укорењавања посегнула за питањем откуд то дете или тај песник, како хоћете, у мени, одакле сеже и ко су личности које су допринеле да би се као такав формирао, што је уједно и најчитанији и најоплакиванији циклус моје поезије, а бави се највише породичном тематиком. У првој књизи, дакле, мој песнички глас је настојао да одговори и себи и читаоцу на питање ко сам и да му помогне да и сам открије ко је, овим евентуалним путањама, идући Траговима... Самим тим, да би и мени и читаоцу тај процес био лакши и пријемчивији, језик је изразито комуникативан, разумљив свима јер никада нисам желела да се обратим најужем елитном кругу академски образованих појединаца, већ оном људском у сваком човеку, без обзира на све остало, те је у фокусу чиста емоција, а не усложњеност стила.

Драгана на штанду Књижевног ЕСНАФа, сајам књига Београд 2024.

Са другом збирком, Memento vitae(Краљево: Поетикум, 2024) као да сам подсвесно настојала да исправим погрешно схваћено тумачење моје поезије као инфантилне и једноставне, “лаког певања”, те се у њој виде и одјеци пређашње литературе и можда је читаоцу неопходна мрва књижевног и религијског предзнања, да би се у потпуности све схватило, али се и даље обраћа махом “обичном” човеку. Остају и у њој видљиви краци из претходне, као што је (пост)љубавна поезија, критика друштва (овог пута још конкретизованија), интроспекција и породична тематика, а оно што се придружује тим утабаним трасама јесте један, условно речено, феминистички слој, којим настојим да ободрим жене и себе као жену, као и један условно речено психолошки или активистички слој који се бави питањима траума, насиља, депресије, а којим настојим да будем подршка потенцијалним читаоцима који су прошли или пролазе кроз таква искуства, да им ставим до знања да нису сами. Коначно, последња фаза коју отвара моје досадашње песништво, тиче се вере, стога су и наслови циклуса узети из Библије као књиге над књигама, а последњим двема песмама као да моје певање поручује да се упркос свим потешкоћама мора ићи даље, право, да нам је на том путу најбољи и највернији сапутник управо Господ, те да своју снагу, и кад је понестане, потражимо у Њему, осврнувши се на сва досадашња искуства, па чак и та болна и трауматична, која смо успешно превазишли, а у којима нам је Он давао снагу и крепост, стога сада једино небо може бити граница.

Спонтано, мој поетски глас се преточио у прозни, стога ускоро планирам прву прозну књигу, насловљену Corpus, која наставља где је претходна књига стала, у смислу тог суптилног религијског контекста, али која прави једну врсту заокрета, у том смислу што ће доносити приче других јунака, а тек преко њих и моју, дакле, ја напокон престајем бити главни и једини лик :) Концепт је сличан оном Михизовом аутобиографија о другима. Осим тога, назнаке неких нових путања пера виде се и у томе што сам, природно, са новим студијама театрологије, начела понешто и од драмског жанра, а као вид најдубље лирике јавило се неколико молитава, чиме мислим да ће се завршити мој поетски пут, односно, мислим да више немам шта на плану поезије да кажем.

Поезија често носи личне елементе. Како ваша свакодневица и животне ситуације утичу на ваш креативни процес?

Није код свих песника тако, неки су склонији да инспирацију траже у литератури или да праве отклон од стварности, стварајући нове, имагинарне светове. Код мене је, пак, управо стварност најинспиративнија. Могло би се рећи да је готово све што сам написала или макар највећи део тога дубоко биографски. Немогућност контакта са неким личностима у стварности била је неретко повод за песму, оно што нисам могла да превалим преко уста уживо, успевала сам да забележим у писаном облику. Осим тога, поезија ми је помогла да разумем свет који ме окружује и да се позиционирам у њему. Такође, туге, проблеми и самоће највише су помогли поезији :) и мислим да је то чест случај, ретко кад срећан човек пева, и сама ћу када сам срећна радије радити било шта друго, социјализовати се, него ли писати.

Да ли и у којој мери млади људи могу искористити свој глас кроз уметнички израз попут поезије?

Свакако, то је један од начина. С друге стране, неће сви тај глас желети да чују, нити ће увек наилазити на институционалну подршку, о чему певам у циклусу Фарисеји и књижевници збирке Memento vitae. Треба, дакле, од почетка бити спреман на одбијања и разочарања. Штавише, рекла бих сутра свом потенцијалном детету, да ако може да се бави било чим другим, да избегне поезију, да у њу улази само ако баш мора, из највеће потребе, из најљуће нужде и никако другачије. Да сам икако могла да не пишем, не бих писала. Ионако има безброј оних који ће писати из доколице.

Постоји ли велика порука или осећај који желите да пренесете кроз своје писање? Како бисте описали своје уметничко "ја"?

Већ сам, нехотице и индиректно, одговорила на ово, у првом и другом питању. То су, на неки начин, сумирали и завршни стихови последње песме збирке Memento vitae, Покајани разбојник:

“Ту сам да будем путоказ неком вредан

А Пут и Истина и Живот － само је Један”.

Нека моја идеја водиља је да покажем да се све може, упркос препрекама, јер ако их је неко имао, то сам ја; да ободрим друге да се усуде, шта год да желе; ако су мени, горој од свих, дате све ове шансе и благослови, биће и њима, ако их пожеле и довољно се потруде, верујући и не одустајући од себе и од циља испред себе.

Као млада песникиња, на који начин видите будућност поезије у савременом друштву? Да ли мислите да поезија може играти улогу у социјалним променама?

Мислим да поезија свакако не треба да буде имуна на социјална дешавања, да је неопходно да буде ангажована у најширем смислу те речи, да делује, буди и позива, на шта, то је већ до ауторових светоназора. Али толико смо као људи постали отуђени и окренути сами себи, да уколико и поезија буде гледала “само своја посла”, не видим нам светлу будућност.

А будућност поезије и књижевности уопште је неминовно на мрежама, тај процес већ траје, сви пиљимо у телефоне највећи део дана, пажња нам је све краћа, захтевамо што интерактивнији садржај, дакле, тамо где песма не дотиче оног коме се обраћа, где га ни на који начин не помера, не потреса и протреса, где изискује напор ради њеног разумевања, просто је неће ни бити, прогутаће је обиље другог садржаја.

Свет у рукама младих аутора - ДРагана Лисић

Шта сматрате кључним за стварање аутентичног уметничког израза?

Пре свега, да оставимо књижевну прошлост тамо где јој је место. Не може се певати као Шантић век и по касније, а да се не буде само бледа излизана копија. Да се одговара на савремена питања и савремене теме, дакле. Осим тога, да се ни на кога не обазиремо. Ми немамо књижевне ауторитете у свом времену, сви који су “истакнути” и “угледни” песници и књижевници, ту су политичким и којекаквим заслугама, тиме што су окупирали и приватизовали институције, понајмање литерарним талентом. И с тим у вези, да не будемо део кланова, већ да утабавамо своје стазе сами. Једино је тако оно што остане заиста наше.

На који начин се Ви лично борите са препрекама и свакодневним изазовима? Шта је оно што Вас подстиче да будете бољи?

Једино вером у васкрслог Христа и у могућност човековог васкрсења, и у индивидуалном, и у друштвеном смислу. Верујем да долазе неки бољи од нас, верујем да ће нас они читати и дати нашем писању смисао, ако га тражим од савременика, напросто га нема.

Подносим оно што живот стави пред мене као искушења, од литургије до литургије, то ми је једино гориво, не могу да замислим живот ни месец дана без Тела и Крви Христове. И када волим, и када праштам, и када дајем, и када пишем, чиним то да бих била ближе Њему. Без тога, била бих чудовиште.

Како замишљате своју будућност као песникиња и који су Вам планови за даљи развој креативне каријере?

Замишљам много промоција, од града до града, да зађем у сваки кутак свог народа, да разменимо енергију, да се заједно смејемо и плачемо, па се изгрлимо на крају. Али ме умара логистика и онда се не мичем са свог брда, уљуљкала сам се. Као што сам у другом питању наговестила, дубоко сам уверена да нећу више писати поезију, следи прозна књига, можда драме, следи доста научних и научно-популарних књига, ако драги Бог да снаге, јер заиста су то велики подухвати за једну мене, и следе можда духовне књиге. А можда се и потпуно повучем, та тежња је врло јака. Са мном се никад не зна, немам правих дугоричних планова, све је на нивоу маштања.

Пјесникиња Драгана Лисић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: