детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСКОРАК КА НОВОМ РАЂАЊУ

(Осврт на збирку поезије ИСКОРАК, Верице Брновић

Издавач: Књижевна заједница Југославије, Београд, 2022.)

 Оливера Шестаков

Писање поезије је увек трен ухваћен у времену и подарје Свевишњег за ширење његове промисли о животу, пророчка реч и суза или осмех, али безусловно увек Љубав. Верица Брновић припада оном јату песника, који на све што их у животу дотиче реагују стихом и песмом, као леком и избављењем. Она је једна од оних за које је Антун Бранко Шимић написао да су ”чуђење и вечно трептање у свијету“. Како Верица доживљава поезију најбоље говоре следећи њени стихови: ”Поезија молитва јутарња/ Из мртвих снова нас буди/ Грли ме вуче до дна/ Очаја горчине, а опет до сјаја“ (Песма).

Пред нама је својеврсни сабирник љубавних, рефлексивних и духовних стихова, који се преливају и ван унутрашњих душевних и емотивних стања поетесе. Љубав као стање или божији дар, није једносмерна у овом многозвучном стихозборју и има вишедимензионалне, узвишене тонове. „Тело моје трава/ Кожа расцветало цвеће/ Дахом пали ватре/ Љуби ме/ Тама ће и онако/ Однети све“, стихови из песме Љуби ме. У својим љубавним песмама она је извор вода која хлади жар срца, док дахом пали ватре, са страшћу јачом од грмљавине неба. У зеницама носи скривене стазе детињства, зауставља време трагајући за лептирима и скида зарђале браве са човековог срца. Када воли, поетеси цвета цвеће из очију, она тада стреса страх са коже као звездану прашину и каже: „Само је загрљај трајање“. Љубав је за Верицу Брновић врхунска вредност и она се са њом поистовећује, јер је то суштина и срж њеног бића: „Љубав сам – то је мој завет// све што Љубав помилује – свето је...“

Овај песнички рукопис представља складну уметничку целину, састављену од три поглавља, кроз која нас ауторка уводи у нетакнуте пределе своје душе и напаја нас из чистих извора љубави, доброте, племенитости и узвишене духовности. „Најтеже је рађати снове/ са изгубљеним даном са длана“ – поручује нам Верица Брновић у песми Изгубљен дан. На њеном челу сија звезда, која јој осветљава пут кроз чаробну шуму, која је чест мотив у њеним песмама и симболише живот и његове изазове и тајне које носи.

У песми Сунце и Месец, по којој носи назив прво поглавље књиге, песникиња кроз дуализам и привлачење парова супротности, као што су принципи јина и јанга, дан и ноћ, светлост и тама, радост и туга, пева о небеским путањама Сунца и Месеца, које се надовезују и употпуњују, затварајући небески круг универзума и људског бивствовања. У том космосу песникиње, чаробне планете је милују љубављу, а она лака као лахор хода по облацима, усана утрнулих од пољубаца. Вечита тема пролазности живота окупира и Верицу, на путовању између кајања и опроста, она стиче животну мудрост, јер „само смо трен у пауковој реси“, док се љубав и бол непрекидно смењују: „колико љубави, толико бола/ у једној руци љубав, у другој бол“. Управо је љубав та моћна сила која зауставља време и оплоди душу у снопу светлости над тамним небом сумњи, туге и разочарења.

Песме имају изражену градацију, у којој сваки стих надграђује и појачава претходни. Оригиналне поетске слике, пуне снажних емоција, исказаних кроз бројне алегорије, персонификације, метафоре и симболе, дочаравају нам на најлепши начин поимање живота, лепоте и верепесникиње.

У збирци су заступљене љубавне, рефлексивне и дескриптивне песме, али их не би требало одвојено посматрати и тематски раздвајати, јер у свакој од њих емоције, мисли и описи природе дишу и пулсирају заједно, у складној симбиози, појачавајући импресије.

Песма Магла је добар пример ове кохезије, где песникиња, почевши од описа планине у првим стиховима, кроз дуализам супротстављених емотивних стања и различитих нарави два човека и птице између њих, шаље поруку о животним изборима и поукама и уопште о филозофији и начину прихватања стварности.

У песми Тишина, Верица нас опумиње да би требало да заћутимо да бисмо чули једни друге, разумели жеље и очекивања наших блиских, приближили се мајци природи и осетили да смо део планете Земље, коју немилице све више уништавамо. „Када би сви заћутали/ Чули би какву/ Поруку тишина шаље/ Чули би падање снега/ Како прапорци/ Одзвањају кроз време/ Мисао лети/ Љубав мирише// Чули би како паук/ Плете мрежу/ Птичији лет/ Чули би цео свет.“

У прелепој, опумињујућој мисаоној песми Куда идемо, песникиња жали што нам није дато да разумемо језик птица, цвећа и дрвећа, као и језике других народа, јер је сигурна да би тада завладао мир у свету.

Свакако бих издвојила као посебно емотивну, поему коју је Верица посветила својој мајци, такође сјајној, незаборављеној песникињи, Милијани Коматини, која је својим особеним, ванвременским, снажним песничким рукописом оставила неизбрисив траг у савременој лирици региона. Њени вечно млади стихови и душаживе иданас и од првих коракаводе и надахњују Верицу: „Не умире се/ ако си песник добар/ а ти си била више од тога/ Погађаш нежно место/ Свакога свога// Твоји стихови живот носе/ вечно млади/ ал горки/ суровом поруком пркосе.“

У другом поглављу збирке - Очи духовне, Верица Брновић пева о вери и православљу, златној реци, која тече венама кроз векове, од Христа разгрће људске немоћи, појући нам песме захвалности уз мирис тамјана. Поетеса чује Божије промисли, Божија рука је води, дајући јој снагу да полети у висине, ка светлости: „Све је лако ако верујеш, а све је тужно без Светог духа“. За песникињу је вера трагање за смислом, пут и путоказ, опрост и љубав, чиста и безгрешна. Свој Свети пут Верица описује у истоименој песми: „Претачем сузе/ Кроз платно Христово/ За опрост греха/ Праотаца наших./ Бисере нижем/ На златни конац/ За молитву/ Утрнулих дечијих суза./ У болесну душу/ Усели се љубав/ Кроз Свети Божији пут.“

Песничке минијатуре чине трећу лирску целину ове књиге и представљају праве бисере мудрости и зрелости, исказане кроз кратку лирску форму, која је изазов за сваког песника. Ове песме садржајно личе на хаику поезију, само су ослобођене задате строге форме хаикуа, што им даје посебну динамику и ритам. Све је исказано кроз неколико пажљиво изабраних речи и стихова: запажање, мисао, емоција, порука. “Вадим пуне/ Шаке лептира из џепова/ Шаљем их у свет/ Лепота да победи“ или „Свака кап зноја/ Пролазећи дубље/ У земљу/ Постаје сјајни дијамант. Тешко је направити избор, јер је свака минијатура добра, згуснута, слојевита, поучна мисао, која наводи читаоца на промишљање:  На крају/ Добре књиге / Разумем њен/ Почетак.“

Назив књиге Искорак, упућује на одступање од уобичајеног, од навика, од устаљене свакодневнице и утабаног пута. Искорак представља корак ка новом, другачијем и неочекиваном, ка новом рађању, које је болно и увек изискује одлучност, храброст и спремност за промене и развој. „Душа понорница/ завирује тражи /бесмртне стазе// нови свет“ (Анђео љубави). Сви смо вечити путници на ужареном путу, како то симболично описује Верица: „Светлост нека буде луч,/ где горе тајне// небо и земљу спојите у светлост/ на крају ужареног пута.“

Прегршт искрене љубави, доброте и благости, које нам Верица Брновић дарује у овој књизи, може да изнедри само права лирска душа, и то женска, она која је у блиском роду и са самом поезијом. Просула је по нама Верица златни прах стихова стечен рођењем и наслеђем, који је љубављу и добротом оплеменила, да нам осветли нове просторе, да и нас подигне и припреми за нове путеве спознаје. Након читања ове књиге, душа се прочисти и просветли, јер је поезија Верице Брновић писана из душе и за душе оних који се хране лепотом писане речи и у којима одзвања глас љубави. А човекова снага је у љубави – својој и туђој, искреној и безусловној.

Овај осврт на поезију Верице Брновић завршила бих њеним погледом на детињство, од кога све почиње, први кораци на дугом путу и прве речи. У песми Изгубљено детињство, она поставља суштинско питање, које обележава ову збирку:„Да ли смо бљесак/ звезде падалице/ или зрак сунца/ за рађање ново?“ Поштовани читаоци, будите смели и храбри за искорак ка лучезарној светлости, поручује нам Верица Брновић овом вредном књигом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: