детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИЈЕЛА МАРАМИЦА – први дио

СУЗЕ ЗБОГ „ЋИРЕ“   

- Душко, ја се плашим прећи преко овог моста.

- Али, Марија, јуче смо прешли! И ниси се плашила!

- Да! Али, јуче није била оволика вода испод њега. Видиш да је дошла готово до прагова, а и неке даске су покидане.

- Ма, не плаши се! Ево, ја ћу ићи први. Дај ми своју торбу, и крени за мном.

- Не! Ти иди ако хоћеш, а ја ћу назад, па около.

- Али, около је далеко! А ускоро ће и мрак пасти.

- У праву си - тужно рече Марија јер је схватила да мора послушати друга. Полако се  ослободи торбе, покуша савладати страх и пође за њим.

 Кад јој на средини моста, кроз покидане и од воде омекшале старе даске пропаде стопало, она врисну. Душко се окрену, спусти торбе и поможе јој да извуче ногу која је била пропала до кољена. Кад се нађоше на другој страни моста, блиједа од страха, Марија тихим гласом рече:

-  Морам мало сјести. Боли ме кољено. Ваљда, кад сам се спотакла...

- Ако желиш, имам чисту марамицу, па је стави на рану. Ако ти је непријатно, окренућу се…

- Може. И, хвала ти! Сигурно ће ми помоћи, а и не волим кад видим крв - рече Марија стављајући марамицу на рану, док су јој сузе непослушно текле низ лице.

-  Па, ти плачеш?! - рече изненађено Душко.

- Плачем. Па шта? Ал' не плачем због кољена, већ због нашег „ћире“ кога више нема.

- Плачи, плачи! Имаш и због чега! И ја сам плакао, ал' оног дана кад су га укинули…

- Као да су га морали баш сад укинути, кад смо ми кренули у пети разред - тужно настави Марија.

-  Знаш, Марија, тога дана многи су плакали, да се од суза могао добар поток накупити. Тад је моја бака Ранка рекла: „Слободно ви дјецо плачите. Ал', једина вајда од тога ће бити што ћете мање ићи тамо гдје цар иде пјешке.“

Неки су говорили како се с укидањем „ћире“ могло сачекати још коју годину, други су гласно псовали неку реформу жељезнице, а трећи, опет, како је било лијепо с нашим „ћиром“.

- И ја се сјећам тих путовања, кад сам с мајком одлазила у варош због куповине књига, или кад смо о Божићу и Светом Сави ишле у цркву. А јеси ли ти некада о Митровдану ишао на вашар, када би обично пао и први снијег?

- Ма, ишао сам, још како, с мојим дједом Марком. Само, свега тога можемо се сјећати и код куће. А сад пожуримо, да нас не ухвати мрак - рече Душко, устајући са земље.

Чим је ушла у кућу, Марија исприча мајци шта се десило, а она јој ћутке очисти рану ракијом, која је изазивала јако пецкање, али је код сеоског становништва била једини, и обавезан лијек у таквим приликама, јер је доктор углавном био далеко.

Након што је завршила с превијањем кољена и поставила Марији вечеру, Стана сједе да се одмори и онако, као за себе, рече:

- Е, Боже мили. Све је другачије и љепше било с нашим „ћиром“. Кад смо требали у варош, нисмо бринули да ли пада киша, снијег, ил' пржи љетна жега. Наш „ћиро“ је увијек био ту, а одвезе нас близу центра града. Куд год да кренеш, све је ту, к'о на длану: пијаца, апотека, суд, а ни црква није била далеко. Ал', дође дан, и укинуше га...

- Зашто се то, мајко, морало десити? - с изразом и бола и туге на лицу, упита Марија.

-  Десило се, сине. А зашто...?

***

Раних седамдесетих година двадесетог вијека, влада је донијела одлуку, по којој су Југословенске жељезнице морале укинути све пруге (нарочито оне уског колосијека), које нису више биле исплативе и неопходне за одређени крај. Једна од пруга коју је захватила та реформа била је и она којом је саобраћао мали „ћира“ од Душковог и Маријиног села до прве варошице, која је била општинско средиште њиховог краја и у којој се налазила и њихова школа.

Пошто је село било економски јако и имало доста становника, којем је „ћиро“ много значио из више разлога, мјештани су све чинили да спријече укидање пруге, или бар одложе за неко вријеме, у чему су дјелимично и успјели.

Али једног дана, крајем маја, морало се поступити по донесеној одлуци која је била коначна и ништа је више није могло одложити. На великом простору, средишњег дијела села, у народу познатог као „станица“, окупило се цијело село. Била су ту готово сва школска дјеца, како она која су ћиром већ путовала у осмогодишњу школу и гимназију, тако и она која би на јесен требало да крену у пети разред.

-  Другарице и другови, а и ви дјецо! Ово се морало једном десити. Кад, тад...

-  Није морало баш сад! - повика народ.

-  Држава нема пара за бацање! - настави говорник.

-  Има, има! Нема само за нашег „ћиру“!

- С „ћиром“ је готово! - викао је службеник жељезнице. Ал' нећете ићи пјешице! Добићете аутобусе, који ће редовно саобраћати...!

-  Џаба ти га! Ми хоћемо нашег „ћиру“!

Дуго је још трајало објашњавање и надгласавање мјештана и говорника, кад неко повика:

- Народе! Нек он прича шта хоће! Пођимо ми да се опростимо од нашег „ћире“! Кад већ мора у пензију, да га испратимо онако како и доликује! Много нам је ваљао у животу!

Маса крену према дугој уској згради, у којој је „ћира“ боравио ноћу, а ту су и радници у њега убацивали угаљ, па је зграда названа ложионом. Огромна врата била су широм отворена и народ створи гужву. Сви су жељели ући и руком дотаћи „ћиру“, који је, као поносан и мудар старац, ћутке стајао и „мудро гледао“ у људе око себе, док су га жене китиле пешкирима и распакованим мушким кошуљама. Нађе се ту и боца шљивовице, којом прво пошкропише предњи дио машине, а онда боца крену од руке до руке, и тако све до последње капи... и суза, које су жене, али и многи мушкарци, не кријући, брисали с лица.

 Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: