детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИЈЕЛА МАРАМИЦА - други дио

А СУЗЕ...     

Како је вријеме пролазило, иако споро и тешко, мјештани су се ипак навикавали и прихватали да „ћира“ више није на прузи, него да мирује у ложионици, и често се могло чути:

-  Одох ја да обиђем нашег пензионера.

-  Којег пензионера? - упитао би неко.

-  Па, „ћиру“, брате! И он је пензионер. И то, заслужан.

Знала се у унутрашњости локомотиве наћи и понека паклица дувана, пар чарапа, пешкир... То су, додуше крадом, остављале снаше, које су тако изражавале захвалност старом „ћири“ који им је у животу много значио.

Иако нико није гласно изговорио, знало се да је то и за оног другог, правог пензионера, машиновођу Јову, који је заједно с „ћиром“ тужан отишао у пензију, јер је цијели радни вијек провео у локомотиви и никада није направио неку грешку или прекршај. Истина, свих тих година било је чудних и необичних догађаја, али увијек се све добро завршавало.

Сјећао се, како је неколико пута морао убрзати вожњу, јер су му јавили да је нека трудница, која је кренула у варош на преглед, изненада добила болове за порођај, или да је неком од старих и болесних путника позлило. Једном је чак и воз зауставио у близини болнице. Трудница је у задњи час стигла у породилиште и родила здравог дјечака, којем су из захвалности према машиновођи дали његово име, а понуђено му је и кумство на дјечаковом крштењу.

Неколико мјесеци након пензионисања, машиновођа је устајао рано, спремао се као да иде на посао и одлазио до „ћире“. Чим би ушао у ложионицу, прво би обишао око машине и пажљиво је загледао са свих страна, грубим дланом би погладио сваку глатку површину и при том сјетно уздахнуо:

-  Е, „ћиро“, „ћиро“, друже стари...

А управа жељезнице, након што је уклонила шине и прагове, прилагодила је трасу за пјешаке, којом је народ пјешице одлазио у варош. Само су мостови остали исти, и многи пјешаци су у страху прелазили преко њих, нарочито кад ријека надође и поплави равницу око себе.

Ипак, без „ћире“ је најтеже било школској дјеци, нарочито млађој, и онима из горњих дијелова села. Аутобус је нередовно саобраћао, а у школу се није смјело закаснити. Цијеле јесени и велики дио зиме, дјеца су се с муком навикавала на дуго пјешачење и савладавала страх при преласку уских, несређених мостова.

Иако се трудила, Марија никад није савладала тај страх, али при преласку преко мостова помоћ је прихватала само од Душка. Зато би, кад стигну на станицу гдје су се растајали, јер је њена кућа била близу, и прије него што он настави пут према својој кући која се налазила између горњег дијела села и великог планинског вијенца, обавезно му се захвалила на помоћи и дуго гледала за њим, како жури уском вијугавом стазом.

Ипак, колико год да је нешто необично и тешко, човјек се временом навикне. Туга за „ћиром“ постепено је губила на снази и заборављале су се проливене сузе. Али, како стари људи кажу: „Ђаво никад не спава“, у Маријино село, опет  је стигла туга. Немјерљива, неупоредива...

Једног јутра, почетком марта, Душко није дошао у школу. Његов старији брат, ученик осмог разреда, рекао је разредном старјешини да је Душко нешто болестан и да су га родитељи одвели доктору. Убрзо затим отишао је у болницу у неком граду о којем дјеца нису ништа знала, али су осјећала да им се у мала срца увукла нека чудна зебња.

Хладан и вјетровити март смијенио је топлији и зеленији април, а у мају, под топлим и златним сунчевим зрацима, природа је бујала у зеленилу и мноштву раскошних цвјетова, и све је живјело пуном снагом.

Негдје при крају другог полугодишта, на вијест да је Душко дошао из болнице, једног дана ученици из Маријиног разреда, заједно с разредним старјешином, упутише се према кући у подножју планине, да обиђу болесног друга.

Иако га затекоше у кревету, он им се ипак онако дјетиње обрадова, али није ни покушао да устане. Дјеца примијетише колико је блијед и узалуд су на мршавом лицу тражили онај његов весели израз, који би имао кад се шалио на туђи, али и на свој рачун.

Мајка је љубазно дочекала и послужила другове свог болесног сина, али, колико год се трудила, није успјела на лицу скрити тугу и бригу.

При поласку другови обећаше да ће поново доћи, а разредни рече:

-  Не брини за градиво и друго полугодиште. Ти си добар ученик и све ће бити у реду. Само ти нама оздрави.

Ко зна колико би његов тужни поглед остао на отвореним собним вратима након што је изашао и последњи његов вршњак, да не чу Маријин глас, која је све вријеме стајала до једног прозора, и није се укључивала у дјечији жагор.

-  Извини што ти је нисам раније вратила. Све нешто... Сјећаш се...? Моје кољено... - и, кад заћута, пружи му бијелу, испеглану марамицу.

Душко је дуго наизмјенично гледао у њено лице, па у марамицу, као да не разумије о чему она говори, а онда, блиједом и мршавом руком одмахну, па рече:

-  Не брини, Марија. Нисам је заборавио, ал' ми је драго што ти је помогла и што је код тебе била. Задржи је. Никад се не зна... Је л' се још плашиш...?

-  Понекад... А сад морам ићи, да стигнем остале. Хвала ти за марамицу, и...

Чврсто стиснувши марамицу у руци, трчала је путем свом снагом, мислећи да ће тако лакше савладати нејасан страх и тугу која ју је обузела.

Сеоско гробље, смјештено на благој узвисини у горњем дијелу села, било је сувише мало за све оне који су тог дана дошли да подијеле тугу с породицом и цијелим селом. Поред одраслих, била су ту и сва школска дјеца из села, као и велики број ученика и наставника осмогодишње школе из вароши, јер је Душко био одличан ученик и омиљен друг.

Док је Марија ћутке стајала уз мајку, чула је разговор:

-  Драги Боже! Зар баш није било лијека за то дијете?

- Кажу да није, јер је то нека чудна бољка, од које у нашем селу још нико није боловао.

-  Кад је већ морало тако бити, нека га анђели приме себи - опет ће први глас.

- А мајци, сињој кукавици, нека је драги Бог на помоћи - неко плачним гласом закључи и заћута.

И поред  превелике туге и плача око себе, Марија се за трен сјети свих година од кад познаје Душка, школе, заједничких игара с осталом дјецом из села, као и његове спремности да јој помогне кад год је то било потребно.

Кад се зачу очајан мајчин крик и болан вапај за сином кога спустише у земљу, Марија чврсто стисну бијелу марамицу на своје усне, док су јој сузе несметано квасиле образе и душу.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: