детаљ слике: КРК Арт дизајн

Есеј о Пјесми о Лиму Хусеина Башића

ПОЕТИКА ПОВРАТКА И ИДЕНТИТЕТА У ПЈЕСМИ О ЛИМУ ХУСЕИНА БАШИЋА

Сенада Ђешевић

Хусеин Башић, рођен 1938. године у Брезојевици код Плава, један је од највећих бошњачких књижевника и чувара културне баштине плавско-гусињске долине. Његова књижевност дубоко је укоријењена у насљеђу овог краја а кроз своја дјела успио је да пренесе емотивну повезаност са завичајем, идентитетом и традицијом. Башићева дјела одишу духовним насљеђем његовог народа, она преносе приче и осјећаје који су дубоко усађени у колективној свијести људи овог поднебља. Његова поезија, често инспирисана природним љепотама и историјским превирањима, одише специфичним осјећајем носталгије и чежње за домовином. Као један од најважнијих гласова бошњачке књижевности, Башић је оставио неизбрисив траг. Писао је о универзалним темама, миграцији, припадности и повратку, својим је стваралаштвом оживљавао дух прошлих времена и чувао колективно сјећање свог народа. Његова поезија и проза обухватају универзалне поруке о губитку, поновном налажењу и вјечној вези с коријенима.

У Пјесми о Лиму Лим се појављује не само као ријека већ и као симбол вјечне повезаности са завичајем и идентитетом, што ову пјесму чини једним од најважнијих Башићевих поетских остварења. Дотакнувши теме које су универзалне и ванвременске, Башићева поезија надилази временске и просторне границе, што његов рад чини релевантним и у савременом контексту.

Хусеин Башић је пјесник, прозаиста, есејиста, аутор који је својим стваралаштвом допринио очувању бошњачке и црногорске културне баштине, те су његове пјесме и прозна дјела препознати као важан сегмент књижевног канона на овим просторима. Пјесме попут Пјесма о Лиму не само да су лирске рефлексије о завичају већ и дубока промишљања о идентитету, егзилу и повезаности с природом и прошлошћу. Башићев стил карактеришу богата симболика, дубока емоционална интонација и пажљиво одабране стилске фигуре које оживљавају пејзаже Плава, као и унутрашњи свијет лирских субјеката.

Кроз цијелу своју каријеру Башић је писао о завичају, али у овој пјесми достиже дубље филозофске сфере. Не слави само природу већ улази у расправу о суштинској људској потреби за повратком коријенима, осјећају припадности и потрази за смирењем. Ријека Лим, која протиче кроз плавску долину, није само географски појам већ кључни симбол пјесме – ријека је метафора за ток живота, за непрестано враћање завичају, и физичком и духовном. Кроз ту повезаност Башић рефлектује људску потребу да пронађе баланс између прошлости и садашњости, туђине и дома, између сопства и заједнице. Лим у пјесми симболизује вјечну везу између човјека и природе, између појединца и његове прошлости, која никада не нестаје, већ је стално присутна у човјековом унутрашњем животу.

У Пјесми о Лиму Башић користи природу, а посебно ријеку Лим, као кључни мотив за стварање снажних пјесничких слика које преносе емоционални набој чежње, мира и повратка. Већ у стиховима „вода ми се твоја одазове, небо ми се отвори, пут се покори“ примјећујемо персонификацију ријеке Лим. Овдје ријека постаје живи ентитет, симбол дубоке повезаности лирског субјекта с природом и завичајем. Персонификација Лима, као природног феномена који одговара на субјектов позив, ствара слику хармоније човјека и природе, сугеришући да природа активно учествује у човјековом повратку и смирењу. У тренутку када Лим одговара, долази до јединства између човјека и завичаја, све препреке нестају, а субјект постаје потпуно повезан са својим изворима.

Мотив повратка из туђине, присутан у стиху „кад ти дођем из туђине, Лиме, напој ме водом тишицом“, представља, осим физичког повратка, духовну потребу за повратком себи, својим коријенима и унутрашњем миру. Вода се овдје користи као симбол прочишћења и обнове. Овом метафором Башић Лим представља као чувара завичаја и идентитета, који пружа емоционалну обнову онима који су изгубили повезаност са својим коријенима. Овај мотив прочишћења јасно говори о емоционалној испуњености која долази с повратком коријенима. Субјект се враћа из туђине као неко ко је био изгубљен, те кроз повезаност с Лимом проналази духовни мир и унутрашњу стабилност.

Слике „неба мрамором“ и „горе седефом“ метафоре су које појачавају осјећај вјечности и трајности завичаја. Небо од мрамора и планине од седефа симболизују непромјењивост и постојаност завичајног пејзажа, стварајући слику вјечне љепоте и чврсте повезаности с прошлошћу. Башић кроз те слике успијева да пренесе идеју да је завичај нешто што надилази физичко вријеме и простор. Завичај је присутан и у свијести појединца, у његовој души, гдје пејзажи постају симболи онога што је трајно и непромјењиво. Башић тиме наглашава снагу идентитета и културне баштине као вјечног извора инспирације и духовног смирења.

Стилске фигуре, попут метафора и персонификација, чине Башићеву поезију снажном и сликовитом. Метафором „вежи ме граном бесаном да ти више никад не одем“ показује везаност за завичај, сугеришући да је веза између човјека и његовог завичаја нераскидива. Слика гране која везује субјект појачава осјећај дубоке укоријењености и повезаности с природом. Башић путем ових стилских фигура успијева да пренесе дубоку мисао о томе да човјек не може истински напустити своје коријене, јер су они дио његовог унутрашњег бића. Лим има активну улогу у субјектовом повратку, он је мост између прошлости и садашњости, између отуђења и припадања.

Језик пјесме је пажљиво биран, како би се постигла хармонична веза између природе и осјећања лирског субјекта. Башић користи сликовит и ритмичан језик, богат пјесничким сликама, који се природно уклапа у описе природе и ствара осјећај смирења и спокоја. Иако ненаметљив, овај језик изузетно је снажан: успијева да пренесе дубок емотивни доживљај, повезујући читаоца с природним свијетом и темом повратка. Богатство сликовитих елемената у Башићевој поезији даје пјесми универзалну привлачност, омогућавајући читаоцу да се емотивно повеже с мотивима повратка, идентитета и унутрашње потраге. Тон пјесме је медитативан, усмјерен ка унутрашњем свијету субјекта који тражи повратак својој бити, а природни мотиви као што су вода, небо и планине додатно појачавају ту унутрашњу потрагу.

Пјесма о Лиму није само ода ријеци Лим, она је и дубоко размишљање о повратку, идентитету и вјечној вези између човјека и завичаја. Овом пјесмом Башић наглашава непромјењивост завичаја као духовног уточишта које човјека увијек позива назад, нудећи му мир и обнову. Башићева пјесма нуди безвременску поруку, посебно релевантну у савременом свијету пуном миграција и отуђења, гдје потрага за идентитетом и повратак коријенима постају универзалне теме. У свијету који се често суочава с питањима миграције и отуђења, ова пјесма носи посебан значај јер симболизује човјекову вјечну потрагу за смирењем и припадањем, а Лим постаје вјечни симбол те повезаности са завичајем, идентитетом и коријенима.

Видео прилог - Лимски Дарови

Пјесма о Лиму

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: