детаљ слике: КРК Арт дизајн

Ђорђо Васић: Доброта која не очекује награду семе је наде

Ђорђо Васић је српски писац, преводилац, германиста и веб дизајнер из Торонта, Канада. Објавио је четири збирке кратких прича са мотивима емигрантског живота и четири књиге превода значајних немачких писаца (Кристоф Хајн, Франц Фриман, Криста Кожик и нобеловац Хајнрих Бел). Управо је потписао уговор о превођењу дела једног од најзначајнијих светских писаца, великог аустријског аутора Хермана Брока, на српски језик. Рођен је у Маглају (БИХ) да би 1991. године емигрирао у Франкфурт, а 1998. године се настанио у Торонту. Графички је уредник и дизајнер књига, за чије насловне странице користи уметничка дела српских сликара из дијаспоре, промовишући и на тај начин наше заграничне уметнике. Значајна његова референца је и рад на одржавању сајта велике корејске ауто компаније „Субару" где је агажован већ дуги низ година.

Свјетло је, без лажне скромности, у мени. Оно сија из моје љубави за човјека. Вјера ми је учврстила кичму и избистрила хоризонте. Дала путоказе. Писање и превођење ме испуњавају и усрећују. Доносе ми мир и смирење. Лично мислим да ће смирени и сабрани људи,  спремни и да буду добри без очекивања да им то неко узврати,  бити со живота, спасиоци наде. Волио бих да што дуже устрајем на тој страни, – Ђорђо Васић.

Књижевни ЕСНАФ, 07.03.2025.

Разговарала: Неда Гаврић, Бања Лука
Технички уредио: Илија Шаула

Сећате ли се тренутка када сте први пут списатељски изразили своје мисли или осећаје?

Мислим да је то било као и код већине људи – у школи, кад смо писали писмене задатке, правили записе о прочитаним књигама. Неку каријеру писца почео сам као пјесник у средњој школи. Писао сам под великим утицајем Васка Попе. Учио напамет стихове Шарл Бодлера. Писању и објављивању мојих рукописа сам се посветио тек у Канади, након што сам претходно био преводилац.

У својим д‌јелима се залажете за различите теме. Како у свој писани израз уносите елементе свакодневице и лична животна искуства?

Душко Ковачевић је рекао даје писац као плаћени убица. У сталном стању приправности и спремности да у уоченом око себе открије литерарни смисао и потенцијал. Покаткад имам осјећај да ми се литерарне ситуације намећу саме од себе. Да ми људи испричају ствари које већ имају литерарну потку, заплет. Да је само потребно да унесем мало властите инвентивности и занатског умијећа и направим готову причу.

Ваши преводи њемачких и аустријских аутора носе специфичну атмосферу. Шта вас привлачи тој литератури, и како се она одражава у вашем раду?

Имао сам срећу да сам досад углавном преводио оно што сам ја желио. Што се мени допадало. Открио сам неке њемачке и аустријске ауторе још на факултету, неке савремене након факултета. Инстинктом осјетим шта би могло бити интересантно нашем читаоцу. Дијапазон онога што преводим је и временски жанровски доста разнолик. Углавном су то штива јаког емотивног набоја, дубоке мисаоности и снажне моралне поруке. Понекад уочим да превођење итекако утиче на моје списатељство. Осјетим то по атмосфери, дијалозима, динамици и ритму мојих прича. Превођење је најбоља школа списатељства. Иако је превођење и мукотрпан посао. Прочитао сам негдје да се након одређеног времена треба манути преводилачке дјелатности, јер је штетна по здравље. Да је нездраво стално улажење под кожу и у главу аутора, у финесе страног језика. У активност преношења тешких терета с једне обале на другу. Јер, како је Његош рекао за Вука, представљајући га једном госту: То је онај што двије бразде оре у исто вријеме. А то је, свако ће се сложити, један захтјеван и напоран поступак. Бити у сталној напетости да ничим не оскрнавиш оригинал, и да не превариш ни нашег читаоца, а ни аутора.

Како одржавате суштину и емоцију оригиналног текста током превођења, омогућавајући читаоцима да доживе исту дубину и поруке као у изворном делу?

Па, као што сам рекао у претходном одговору: будношћу, устрајношћу, а сада већ и искуством. Приближавам се броју од десет преведених књига. Неке од њих су класици: Бел, Брох, Хајн. Полазим од тога да је све преводиво. И да и најтежа фраза и идиом има свој еквивалент на српском језику. И да се кроз мудру и смислену тзв. Примједбу преводиоца све може појаснити читаоцу. И сасвим се слажем с тврдњом Бенедето Крочеа „да је превођење с умјетничком жицом равно стварању новог дјела.“ Ја током превођења падам у исти занос као и приликом писања. То је дјелатност надахнућа. Занатски дио се подразумијева. Читалац преведеног дјела ни у једном тренутку не смије да размишља о оригиналу. Тачније, може да размишља о атмосфери неког туђег и новог простора, о ликовима другачије сензибилитета усљед култоролошких, географских, климатских и политичких разлика, али никада не смије да помисли: шта је писац желио да каже? Или како ли је ово написано у оригиналу? Ако се се то деси, превод није добар.

Који вам обичаји или позитивни аспекти свакодневног живота у Торонту највише недостају када размишљате о отаџбини?

Тешко ми је с ове временске дистанце упоређивати. А и свијет је постао глобално село. И у Босни дјеца знају за Пепу Прасе и америчке ликове из цртаних филмова, млади и у Босни и Србији убацују енглеске ријечи или преводе енглеско топ са врх. Нешто је кул, а неко је кулер. Као и овдје. Сваке године одлазим у наше крајеве. Заљубљен сам у родно село мог оца: Доњу Пакленицу, у Републици Српској. Планирам да ту уредим породичну кућу и претворим је у дом за писање. Ако ми нешто недостаје, то су мириси годишњих доба наших крајева. Мирис прољећа, процвјеталих воћки, мириси пијаца, зимнице. Али, и овдје сам стекао своју читалачку публику. Они ме савршено разумију.

Уз све изазове које живот доноси, какве су ваше мисли о малим стварима које доносе срећу? Које ситнице вас највише усрећују у свакодневном животу?

Унучад, унучад и унучад. Моја унука Емилиа и унук Лука. Волим мирис њихове коже, осмијехе, одрастање. Прстиће на рукама и ногама. То је велика људска благодат, добити прилику да с унучадима надомјестиш све што си пропустио као родитељ с властитом дјецом. Покушавам да будем оригиналан, па записујем згоде с трогодишњом Емилијом. Пишем приче које су као дневник њеног одрастања.

У свету који је често преплављен негативним вестима, шта вам помаже да истрајете у позитивним мислима и наставите фокусирати се на светло, не на таму?

Свјетло је, без лажне скромности, у мени. Оно сија из моје љубави за човјека. Вјера ми је учврстила кичму и избистрила хоризонте. Дала путоказе. Писање и превођење ме испуњавају и усрећују. Доносе ми мир и смирење. Лично мислим да ће смирени и сабрани људи,  спремни и да буду добри без очекивања да им то неко узврати,  бити со живота, спасиоци наде. Волио бих да што дуже устрајем на тој страни.

Шта за вас значи вера и на који начин обликује вашу перцепцију о свету око вас, као и ваша унутрашња уверења о смислу и сврсисходности живота?

И на то питање сам деломично одговорио. Вјера је корзет који омогућава усправно држање. Вјера ми је показала да је мјесто живљења и бављења небитно кад си с Богом. На моје промоције долазе  људи из свих српских земаља. И оних слободних и оних окупираних, и похараних, и напуштених. Ја преводим на екавски, говорим ијекавску варијанту српског језика, а разумију ме људи из свих крајева гдје су живјели или живе Срби. То је управо тај Божји прст. То је та духовно уједињена Велика Србија. Која живи у Канади. Ту вавилонску кулу нам нико не може срушити.

Припремате ли нешто ново из ваше “књижевне радионице?

Да, стално, готово свакодневно радим на нечему. Спремам нови превод, преводим роман Саше Станишића, Вук. Радим на преводу Брохове збирке новела Барбара и друге новеле. Спремам нову збирку мојих кратких прича Жива рана, као и прву збирку дјечјих прича Приче с Емилијом.

Како бисте желели да вас читаоци памте? Коју поруку или осећај бисте волели да оставите иза себе кроз своја дела?

Хтио сам да направим читав покрет који бих назвао Нова емоционалност или емотивност којим бих популарисао исправност и неопходност здравих емоција, емпатије, самилости и милосрђа, непатворене љубави  за слабе, немоћне и дјецу, и уопште за човјека.  Моје приче и записи у дубини и носе ту поруку. Такође сам велики заљубљеник у њемачког драматурга и књижевника Бертолта Брехта и његово епско позориште као и тзв. ФАУ ефекат. Ефекат потуђења. Волим да у својим причама помало шокирам читаоца. Да га пренем и раздрмам из летаргије. Да га покренем да мисли и да учествује у мојој радњи. А читаоци ће ме засигурно памтити по мојим преводима. Жеља ми је да их што више доспије у библиотеке Републике Српске и на томе ћу и лично радити. Ако се моје књиге буду читале у нашим крајевима, ако ти преводи, поготово они, њемачких класика доспију до наших читалаца и покрену у њима размишљање и емоцију, у њима ће живјети ти аутори, а онда и ја као преводилац,  као неко ко је омогућио да њихове књиге доспију до њих.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: