О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе















Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


АТРАКТИВНИ ГРАДОВИ КАНАДЕ 2

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн

АТРАКТИВНИ ГРАДОВИ КАНАДЕ 2


Др СИМО ЈЕЛАЧА

ТИГНИШ


Тигниш је веома специфично место у срцима Канађана. Топлина људи хладног израза лица, слани ваздух, незабораван приморски пејзаж и несумњиви квалитет домаћих морских плодова као и кромпира чине боравак на острву незаборавним. А за љубитеље органске исхране и ентузијасте посета није потпуна без обиласка цркава Светог Симона и Свете Јуде у Тигнишу, где се осећа живот културног наслеђа.
Тигниш, П.Е.И. (Принц Едвард Ајленд) је рибарско село које се налази у западном делу острва Принца Едварда, са само 780+ становника, око 80 км од града Самерсајда и 140 км од Шарлотса. Са широм урбаном популацијом од око 4.000 становника у околним подручјима, Тигниш се сматра „селом“. Тигниш је основан крајем 1790. године, од девет франкофоних акадских породица, након чега је уследила имиграција (углавном ирска) која је дошла у 19. веку и населила се углавном у околини, у мањем граду Англо-Тигниш (што значи „енглески Тигниш“). Због тога су многи становници Тигниша ирског или акадског порекла.

ПЕГГИ’С КОВЕ


Пегги'с Кове, драгуљ канадског туризма, је мала рурална заједница која се налази на источној обали залива Свете Маргарете у региону Халифакса, Нова Шкотска, позната по светионику Пеги Поинт саграђеном 1868. године. Прво забележено име залива је Поинт Харбор или Пегијева лука из 1766. Село је вероватно добило име по заливу Свете Маргарете (Пеги је надимак за Маргарет), коју је Самуел де Камплаин назвао по својој мајци Маргарет.
Село је формално основано 1811. године, када је покрајина Нова Шкотска бесплатно издала земљиште, више од 320 хектара за шест породица немачког порекла. Риболов је био окосница њихове привреде, али и узгој воћа на плодном тлу. Околно земљиште служило је за испашу стоке. Почетком 1900-их, број становника достигао је око 300. Заједница је основала школу, цркву, продавницу, прераду јастога и бродове свих величина који су били смештени у заливу.
Туризам је почео да добија економски значај риболова после Другог светског рата. Данас је Пегијева увала првенствено туристичка атракција, али њени становници и даље воле јастоге, а заједница одржава рустикални изглед неразвијеног села. Регионална општина и покрајинска влада имају строге прописе за коришћење земљишта у близини Пеги увале, уз забрану развоја некретнина. Слично томе, постоје ограничења у погледу тога ко може да живи у заједници. Закон о Пегги'с Ков-у, усвојен 1962. године, забрањује било какву изградњу и развој у Пегги'с Ков-у и околним селима. Подручје се простире на око 8,1 км², протеже се од Индијске луке до Западног Довера и укључује неплодно земљиште, баре, затворена језера и стеновите обале.
Пре више од 400 милиона година, у девонском периоду, тектонска померања копнене коре довела су до појаве растопљеног материјала из унутрашњости земље. То је довело до формирања зидова које видимо данас и који су у великој мери део Нове Шкотске. Пре око 20.000 година, арктички ледени гребен прешао је у јужни регион, који покрива већи део Северне Америке. Поред плиме и осеке, глечери и ледени врх топили су се и спирали велике делове вегетационог слоја. Отопљени глечери су се враћали у океан, на основу чега је повећавао ниво, формирајући заливе. Велики зидови сачињени од 415 милиона година старог девонског гранита подигли су лед још више и вода се повукла, остављајући камење. Кретање глечера и зидова оставило је трагове у подлози који су још увек видљиви. Нова Шкотска има више од 160 историјских светионика. Неки од ових светионика су светски познати! Светионик Пеги Поинт је један од најпознатијих светионика и највише се фотографише у Канади. Саграђена је 1915. године. Чувен је по живописном и типичном обалном профилу, са кућама које се налазе на таласастим зидовима, истакнутим према Атлантику. Иако је овај јединствени амбијент намењен очувању, још увек постоји активна рибарска заједница. На само сат времена вожње од Халифакса, аутопутеви 333 и 103 су такође светионици. Пегги'с Ков, познато као идилично рибарско село, једна је од најпопуларнијих станица у Атлантик Канади. Стеновита обала, светионик и село на Пегги'с Ков су фотографски рај Нове Шкотске обале. Пегги'с Кове је заиста један од канадских драгуља.

СРЕЋНА ДОЛИНА - ЗАЛИВ ГУС


Хаппи Валлеи-Гоосе Баи, (на инуитском "Вали") је канадски град који се налази у централном делу Лабрадора. То је највећи насељени центар у региону. Изграђен је на великој пешчаној висоравни 1941. У граду се налази највећа војна ваздушна база на североистоку Северне Америке. У лето 1941. Ерик Фрај је био запослен у Краљевској ваздухопловној управи канадског Министарства рударства и природних ресурса. Одабрао је велику пешчану висораван близу ушћа реке Гас за изградњу ваздухопловне базе Гус Беј. У басену Терингтон изграђена су пристаништа за транспорт робе и особља. Ваздухопловна база Гус Беј постала је станица за слетање авиона и пуњење горивом атлантским трансатлантским теретним транспортом. Убрзо након одабира градилишта, градитељи Лабрадора су почели да раде на бази. Током Другог светског рата, за само пет месеци, на том закупљеном простору изграђен је оперативни војни аеродром.
Први имигранти су доведени у приобално подручје Лабрадора да раде са МкНамара Конструкшен Компани, која је уговорила изградњу базе снага Гус Беј. Њихов први избор био је Отер Крик, где им је речено да ће место боравка и база бити преблизу једно другом. Нова локација је изабрана на основу захтева да буде најмање 8 км од базе. Године 1942. изабрана је нова локација и названа је Рефугее Кове, која је трајала до 1955. године, када је на крају преименована у Хепи Вали.
Хепи Вели - Гус Беи се налази на југозападном крају Порт Мелвила, близу ушћа реке Черчил. Град се налази на јужној обали полуострва Терингтон Басин. Хепи Вели - Гус Беи, залив, има субполарну климу, односно влажну континенталну климу, са значајним снежним падавинама током зиме, и просечном температуром од око -12 °С. Просечне летње температуре достижу 20 °С. Просечне температуре испод нуле трају пет месеци, а ниске чак осам месеци. Снежне падавине у просеку износе скоро 460 цм годишње, и трају у свим месецима осим јула и августа. Лако је доћи до Хепи Велиа - Гус Беи! Више дневних авиона стиже у Гус Беј из Халифакса, Нове Шкотске, Сент Џона, Њуфаундленда и Лабрадора, Квебека и Монтреала. Летови такође долазе са мањих регионалних аеродрома, укључујући Бланк Саблон, Дир Леик или Ст. Антони. За оне који воле да возе, постоје приступни путеви или преко Квебека или острва Њуфаундленд. Оба правца пролазе кроз различите делове Лабрадора, али већина путева није асфалтирана, па треба напоменути да ће дужи период вожње бити макадамским путем.



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2025 © Књижевна радионица "Кордун"