детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕЛО ЉУБИЦЕ ЖИКИЋ: ЦВЕТНИК ЖЕНСКИХ ИМЕНА

(Биље у женским народним именима, веровању, песништву, лечењу, музици и певању, Издавач: Чин, Београд, 1988, друго проширено издање Архив Војводине и Књижевни ЕСНАФ 2024).

Академик ДРАГАН НЕДЕЉКОВИЋ

Господине Директоре славне и најстарије гимназије у Србији, господо декани, драге колегинице и колеге, госпође и госпођице и господо, драги пријатељи.

Пред нама је женска књига-тиме много кажем. „Жена стоји, као капија, на излазу и улазу овог света“-Иво Андрић је те речи записао. А по јеврејском веровању, бог није могао да буде на сваком месту, па је зато створио мајке.“ Безбожни“ Максим Горки, а неизлечиви богоградитељ, у једном тренутку је губећи меру, патетично казао: “Боже, само је жена слична теби, и можда већа од тебе, јер Ти када си страдао, ниси патио.

Ако Срби имена за жене траже у цвећу и племенитом биљу-није ли то доказ да су, суштински, племенит народ? Кад ово кажем не заборављам нашу срамотну-псовку, ни календар не заборављам. Календар је испуњен именима јеврејско-хришћанске и грчко-римске духовне и моралне повести. Срби се у тај оквир не уклапају, или само делимично. Срби измишљају своја имена. Знам то из сопственог примера: рођен сам на светог Илију, а крштен са светог Пантелејмона. А кум, тада свемоћан, дао ми је српско име по цвету драгољубу. Више бих волео да је водио рачуна о календару.

Да пређем, најзад на књигу колегинице Љубице Жикић. Рекох: то је женска књига, не да је потценим него да је уздигнем. Женска, јер су је женска рука и женска памет писале; и,  јер је књига о женским именима поетична књига.

Ја нисам стручњак за тему књиге колегинице Љубице. Боље би било да је овде др Милица Грковић, професор новосадског универзитета. Срећом, ту је колега Миле Недељковић, рецензент овог дела.

Имена Српкиња па и Срба често су у складу са природом, а у извесној дисхармонији са великим цивилизацијама, које се задовољавају оквирима календара. И у том погледу, истакли смо своју посебност, нисмо се ускладили са Европом. Руси јесу, Грци-поготово, јер они су и положили темељ европској култури. Аутор каже да се Срби издвајају међу народима својом духовношћу. Ја то не бих рекао! Низак је степен наше духовности. Ми о њој само много причамо, не разумевајући суштину духовности. Срби се одликују и издвајају својом душевношћу која краси и Русе, све православне Словене.

Пред нама је, заправо, дивна књига; о преласку фитонима у антропониме, плодоносан и дирљив вишедисциплинарни труд; књига прелепо отпремљена, чини ми се без иједне штампарске грешке. Књига која заслужује награду. И као ауторско дело и као издавачки подвиг. Све се удружило између ових лепих корица: ученост и надахнуће, знања књижевна, етнолошка, природњачка, медицинска, музиколошка... књига прожета поезијом, оплемењена народном лириком. Примера је безброј, скоро на свакој страници. Тренутно ми пада на памет Биљана;“Биљана платно белеше...“ Имена су опевана, јер се лепотом препоручују лири „колика је гора божурова, сив је соко прелећет не може...“

Дијалог руже и божура који дочарава ауторкa, памтим од раног детињства. Мати ме успављивала том причом, кад божур каже ружи:

„Још да ми је мирис твој,

Па бих био најлепши.“

Без мириса је и дивнс лала, као лепа жена којој недостаје шарм:

Ти си Лало, дивна и предивна,

Ал мириса ни за лијек немаш.“

Дирнули су ме и пасажи о брези: бреза-„женско име настало према свесловенском називу дрвета брезе који означава светлост и белину“. У окриљу смо чисте поезије, па се сећамо и Јесењина, али овде је главно место заузео наш народни певач:

„О падај лишће са горе,

те покриј моје трагове,

да ме мој драги не нађе...“

Ту су и ноте песме. Али, који су то мотиви и теме! Шта то раде наши фолк-музичари'? Што се не користе народним благом? А шта филмски ствараоци' Никако да се одлепе од Цигана као да се сва поетичност у том соју усредсредила! Као да не познају свој рођени народ, његову душу, његову животну драму и историјску трагедију. Људи без тананости, без осетљивог слуха за чисти лиризам, по правилу се опредељују за упадљиво, што боде очи, за бучно и галамџијско.

Целом својом књигом госпођа Љубица Жикић је просула бисере поезије. Неке судбине, као она везана за имена Видосаве и Јована, достојне су античких легенди и митова. Трагично је што смо ми то заборавили или изопачили. Хвала Љубици Жикић што нас је пренула из заборава. Без учености не би успела. Пример: име Далија- настало од италијанског назива за биљку георгину ( то сам знао, али..) који је изведен према Далу, шведском ботаничару (то нисам знао). Није ли у оваквим финесама сарадник госпође Жикић био њен муж, који је природњак, чини ми се баш ботаничар?

Иста богата тумачења уз имена Гора, Горанка...“ Петар се граду фалио“ да нема лепше љубе од његобе, да је надмашила и горске виле. И да би то потврдио, одева је свилом и кадифом, да буде баш као драгуљ ( сетите се Наполеона)...

На свакој страници манифестује се мултидисциплинарност аутора, нпр. пасажи о Дафини, дрену, храсту ( Растко- Растка), ђутђевку..........Књига је свестрана, огледало знања, укуса, лепоте – дело које чини част овој старој гимназији и овом, некад, престоном граду српском.

У књизи госпође Љубице Жикић, огледа се и српски духовни простор, присутне су све српске земље и градови: „Сарајево, цвало, не родило....“, „ У Призрену зелена јабука...“, Повила се бијела лоза винова/ око она б'јела града Будима ( у коме је некада живело много Срба); „Боса Мара босну прегазила...“, „ Крајишници, куд ћемо на прело/ ил' на Кордун ил'У Личко село?“ Ту су и Мостар са Шантићем и Емином, Котор.....

 Све су то знаци на путевима српске историјске судбине, битне појединости за српску повест, елементи за народну медицину, фрагменти за поетично поимање живота и човека, посебно женскога бића.

Историја народа и цивилизација има више лица. Ово је лирска страна наше српске, иначе драматичне, историје. Овим Цветником добили смо причу о женским именима, о плодовима земаљским- биљу, цвећу и дрвећу. Пред нама се указује природа као храм, у ком је жена божанство лепоте, плодности , животворности. Жена-муза стваралаца, и изнад свега- мати, која је родила све, баш све, геније људског рода.

Није данас лако, драге жене и девојке, бити достојна узвишеног женског звања. Испуните строгу опомену Исидоре! Следите пример херојске Надежде Петровић, да не говоримо о епским јунакињама, о Јефимији и Косовки девојци, мајци Јевросими и царици Милици... о узорима не оскудевамо. Питајте се : да ли чините оно што сте дужне, и као мајке породице, родитељке и васпитачице своје деце, и као грађанке и припаднице српског народа? На све стране су прогнаници и избеглице, деца сирочад и инвалиди. Не заборављајте их, удружујте се и чините им пажње, особито о празницима.....( Беседе под затвореним небом,стр. 249-253).

(Ви млади, ђаци ове славне гимназије, знајте да већ сада служите „чести и имену“. Пре вас су у истим учионицама учили значајни људи, великани српског рода. Будите их достојни! Наследници сте њихових идеала, па без идеала ни ви немојте живети, без обзира на обесхрабрења која нас запљускују са свих страна...)

Реч у Крагујевачкој гимназији 12. новембра 1998.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: