детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАКЛЕТВА

- Мајко, могу ли те нешто питати?

- Питај, кћери. Надам се да ћу знати одговор. Знаш, ви дјеца постављате толико питања да се често нађем у чуду, јер не знам одговоре на њих.

- Извини, мајко, што ти и ја сметам. Знам да ти није лако са секом и батама, јер су они баш радознали. Али, ово ме много занима, и чини ми се да ћеш знати одговор.

- Ништа, ништа. И ти си моје дијете. И то прво. Па, да чујемо то питање.

- Кад сам недавно била код ујака, у госте им је дошла бака из комшилука за коју кажу да је најстарија у цијеломе крају.

- Знам. То је бака Савка. Прича се да има више од деведесет година, мада ни она сама не зна кад се тачно родила. И, шта је било с њом?

- Није ништа било, него је она, у разговору с ујаком и ујном, рекла једну реченицу која је привукла моју пажњу и добро сам је запамтила.

- А то је?

- Причали су о неком и она је рекла: ,,Изгубио се к’о Лабуд“. Шта то, мајко, значи?

Мајка с пажњом погледа Марију, па рече:

- Могу ти о томе испричати оно што сам чула од моје мајке, али тад сам већ била пред удајом. Само, бојим се, да то није прича за дјецу.

- Али, мајко, ја идем у осми разред и нисам више дијете, како ти то мислиш. Знаш да доста читам, а у тим књигама има много тога што није за дјецу.

- Добро, добро! Разумијем! А сад, док не почнем с причом, молим те да ми мало помогнеш око ове вуне. Знаш, зима ће брзо, а вунених чарапа и џемпера никад довољно.

- Хоћу. Веома радо, јер и мени је зими најтоплије у твојим џемперима.

     ***

- Код једне угледне, богате и домaћинске фамилије, која је имала доста живине и стоке, једна кобила на свијет донесе лијепо, потпуно бијело ждребенце, без иједне шаре на себи. Пошто му је мајка била сасвим риђа, оно је, онако бијело поред ње и других коња, такође риђих, изгледало баш необично.

У тој фамилији, с кољена на кољено, преносила се љубав према коњима, јер је, по предању, њихов далеки предак, у турско доба, из далека, баш на коњу стигао у ове крајеве. Пошто му се мјесто допало, одлучи да се ту настани и оснује породицу. Тако су  коњи били омиљени и бројни у стаји Лукића, која је била чврсто грађена и покривена цријепом, као ниједна друга стаја у то вријеме.

Због своје боје и љепоте, ждребенце доби име Лабуд. Средњи од тројице браће, који је и иначе бринуо о коњима, одлучи да Лабуда, кад је тако необичан и лијеп, одгајају и чувају за своју сестру, најмлађу у родитеља. Често је говорио:

 - Лабуд ће бити најљепши коњ у крају, али и најљепши у сватовима кад се наша сестра буде удавала. Чуваћемо га и дати нашој Ранки.

Тако је Лабуд, пажен и његован, брзо израстао у правог љепотана, па мамио погледе пролазника поред ливаде, на којој је, са осталим коњима био на испаши. Понеко је у селу знао за некога рећи: Лијеп је, или, бијели се, к'о Лабуд у Лукића.

Ранка је, којој је Лабуд био намијењен као мираз, такође вољела тог љепотана, и често себе замишљала, како у невјестинској опреми, на свом Лабуду поносно јаше поред дјевера и одлази у кућу и за момка, које ће јој њени родитељи изабрати, јер, то се тада тако радило.

Једне ноћи, само што је заспала, Ранка је уснила чудан сан. Нагло се пробудила, пуна страха, јер се у сну радило о њеном коњу. Преплашена, устала је и кренула према стаји да види је ли Лабуд добро. Ноћ је била ведра, пуна мјесечине. Кад је стајска врата широм отворила, кроз њих и кроз два мања прозора улазило је довољно свјетлости да јасно освијетли унутрашњост стаје. Стојећи на вратима, од призора пред очима, сва се скаменила и учини јој се да је и то само сан. На њеном лијепом Лабуду сједила је жена без одјеће, као од мајке рођена, с распуштеном, дугом црном косом, и Лабудову бијелу гриву уплитала у плетенице.

Ко зна, до када би Ранка, укочена и изненађена оним што је угледала, тако стајала на вратима, да је не трже чудан и леден глас који јој нареди:

- Уђи унутра!! Затвори врата и чуј шта ћу ти рећи!

Уплашена гласом који је чула и као опчињена, Ранка послуша. У први мах, мислила је да је то вила, али убрзо препозна женин лик, само што јој је глас био другачији. Сва се најежила кад зачу:

- Било би боље да није, али кад те ђаво већ довео ту гдје си, онда знај да ово што си ноћас видјела никада и ником не смијеш рећи! И, мораш се заклети. Ако прекршиш заклетву, твој брат Душан ће умријети, а знам колико га волиш.

- Како ће умријети? - упита Ранка, сва дрхтећи од страха.

- Како?! Е, то је моја брига. И да знаш, радо бих га видјела мртвог, јер ми је много дужан. Сад је његов живот у твојим рукама, па ти одлучи.

Након тога, жена се почела тако злокобно смијати да је Ранка једва промуцала питање:

- А да кажем да сам видјела вилу?

- Већ сам ти рекла! Ништа не смијеш рећи! А, сад одлази! И затвори врата!

Уплашена оним што је видјела и чула, али и због заклетве коју је морала дати и гласно изговорити, Ранка је полако ишла према кућним вратима, све у страху да неко од укућана не види одакле се враћа и не упита шта је тамо радила у сред ноћи.

Вративши се у кревет, више није заспала. Ујутро није устала. Имала је топло чело и образе. Мајка и остали укућани мислили су да је прехлађена, па нису обраћали посебну пажњу. Али, Ранка је данима остала у кревету, а и храну је одбијала. Повремено, утонула би у кошмаран сан, у коме би видјела како Мила, великим ножем убија Душана. У другом сну, Мила, јашући на Лабуду, гази преко Душана, док он немоћно лежи у блату. С вриском се будила, сва мокра и сломљена страхом и болом у грудима.

Једног дана, кад се боље осјећала, Ранка упита мајку:

- Зашто се Мила Лукина још није удала? Требала је већ, је ли тако, мајко?

Мајка јој исприча како је Мила вољела њиховог Душана и да се и она надала да ће јој Мила бити снајка, јер је из добре и богате куће. Али, све је испало другачије. Душан није волио њу него другу, којом се и оженио. Мила је рекла својој мајци да се никада неће удати, јер Душана не може заборавити.

- То није добро и дај Боже да на добро изађе, кћери моја.

Мајка дубоко уздахну и помилова Ранкине образе. Учини јој се да је мање врела, то јој мало олакша тешке мисли, па устаде и изађе из кћеркине собе.

- Јадна Мила - прошапута дјевојка. Али, јадан и мој брат. Не! Не смијем ником ништа рећи. Никада…

Како Ранка није устајала из кревета, а и храну је често одбијала, забринути укућани се договорише и једног дана отац из града доведе доктора да прегледа болесницу. Током прегледа, који је дуго трајао, доктор је поставио много питања, али на већину дјевојка није ништа одговорила. Кад, након прегледа, изађе из собе, веома озбиљног израза на лицу доктор се обрати забринутој породици:

- Њено тијело је здраво, али јој душа није у реду. Њој се нешто ружно десило, што не жели рећи, а у очима јој је, због нечега, велики страх. Ако не отвори душу и не каже то, она ће се без хране и без кретања само  угасити. Ја немам лијека за њу. То је све што сам имао рећи.

     Очајна мајка, забринута оним што је чула од доктора, покушала је да сазна нешто од кћери, али су сва њена настојања и сва питања, остајала без одговора.

Кад је једног дана Душан дошао да види како је, Ранка скупи снагу и упита:

- Бато, зашто се ниси оженио Милом, кад те толико вољела?

- Види ти њу! Ти свашта знаш! Откуд да ме то питаш?

- Онако. Али, молим те, да одговориш.

- Па, добро. Ти знаш, теби не бих могао ништа одбити. Не могу рећи да ми није била драга. Најљепша је цура у селу. Била, а и сада је. И из добре је куће. Али, мене је увијек плашило нешто у њеном погледу. Има лијепо лице, а у очима нека тама. Ето, то ме одбило од ње.

- Зашто људи толико воле коње?

- Коње?! Знам да наша фамилија воли коње, због нашег чувеног претка, али и зато што су корисне и лијепе животиње.

- А зашто...?

Ранка није завршила реченицу, већ нагло ућута, задовољна што није до краја изговорила мисао.

- Умало да се одам, Боже свети - помисли, и затвори очи.

- Идем ја сада. Имам много посла. А ти, брзо оздрави. За кога ће бато спремати Лабуда кад се будеш удавала, а и онај Петров јединац често пита за тебе...

     ***

Два мјесеца, након тог чудног догађаја, Ранка је умрла. На дан сахране, падала је киша, као да се небо отворило. Како тога дана, тако и цијели мјесец иза тога. Народ се чудио и различито тумачио. И поред јаке кише, цијело село се нашло на малом гробљу. Лукини укућани такође. Сви осим Миле. Она је сахрану посматрала скривена у оближњем грмљу.

Пред вече, кад је Душан, иако сломљен од бола за једином и вољеном сестром, отишао да обиђе и нахрани коње, у стаји није затекао Лабуда. Његово уже било је пресјечено. Нико га више никада није видио.

Мила је скончала у једном дубоком виру, на оближњој ријеци. Остала је тајна да ли је жељела да тако заврши, или је био несрећан случај? Или можда, нешто треће? Једино се зна, да је вољела сама и расплетене косе да се купа у ријеци, без обзира на то какво је вријеме било.

Ранка је за живота одржала задату ријеч и ником ништа није рекла. Али, неколико дана након њене сахране, у сандуку, међу дјевојачком спремом, нашли су папир на коме је описала догађај из стаје и зашто се Мили морала заклети на ћутање. То је још више потресло породицу, највише брата Душана. Због сазнања да је сестра дала свој живот да би спасила његов, никада се више није насмијао. Поживио је тако још неколико година, а онда се и он тихо угасио.

Кад мајка заврши причу, Марија упита:

- Мајко! Је ли се то стварно десило?

- Кажу да јесте, и да није давно било. Мени је причу испричала моја мајка, а и ја сам њу питала исто што и ти мене питаш.

- Знаш, мајко... Не знам шта да ти кажем? Знам да сам жељела чути ту причу, али, сад ми се чини да би ми било драже да је нисам чула. Можда је боље понешто и не сазнати. Баш је тешка прича, и ноћас нећу моћи дуго заспати.

- Рекла сам ти да то није прича за дјецу.

- А ја сам теби рекла да више нисам дијете, а и одрасли, понекад увече не могу заспати. Јесам ли у праву?

- Потпуно си у праву, велика моја. И, хвала ти за помоћ око вуне!

- Напомена: прича је аутобиографска, настала по легенди коју ми је испричала моја мајка.

(аутор)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: