детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЕКСКЛУЗИВНО:

ПРЕДРАГ БЈЕЛОШЕВИЋ, 50 ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ РАДА

Предраг БЈЕЛОШЕВИЋ, пјесник, приповједач, преводилац и драмски писац. Предсједник Удружења књижевника Републике Српске, главни је и одговрни уредник издавачке дјелатности удружења и издавачке куће Арт сцена из Бањалуке.

БИОБИБЛИОГРАФИЈА

У ери вјештачке интелигенције, свједоци смо да она својим умијећем одвећ коректно замјењује многе текстуалне послове, па чак покушава да пише приче или пјесме. Али, као дјеца или многи одрасли, и вјештачка интелигенција ће једнога дана писати солидне пјесме (писити пјесме значи исписивати форму пјесме без умјетничког предзнака), само мислим да никада неће писати и поезију јер поезија се креће ирационалним предјелима душе које та интелигенција нема и не може је досећи. - Предраг Бјелошевић

Књижевни ЕСНАФ 28.03.2025.Разговарала: Неда Гаврић - Бања ЛукаТехнички уредио: Илија Шаула

Недавно је у Банском двору у Бањој Луци одржано завршно књижевно вече поводом 50. година вашег књижевног рада. Како бисте описали своје књижевно путовање у последњих пет деценија?

Можда присјећањем на неке преломне тренутке у животу а који су неминовно утицали да поезија заузме почасно мјесто у мени или боље рећи постане оно по чему ме многи препознају.

Пјеснички времеплов започео бих са 1970 годином. Након бањалучког катастрофалног земљотреса 1969. године, прелазим у први разред средње економске школе у Сарајевo. Тешко сам се навикавао на нову средину, густе магле, смог и поглед који су заустављала брда. Недостајала ми је бањалучка ширина, Врбас који није могла да замијени Миљацка, другови, породица и пас Цуцек кога су комшије звале „сеизмолог“ јер је цвиљењем неколико минута прије сваког земљотреса најављивао нови земљотрес. Породична кућа је била толико оштећена да смо живјели у аутобусу. Те зиме снијег је нападао у Бањој Луци преко пола метра. Због таквих, услова родитељи ме шаљу код ујака у Сарајево, гдје сам вјероватно морао у осамљености да запишем своје психичко стање и осјећање. Данас се питам, да ли је за буђење пјесме у мени био је пресудан тектонски поремећај или осјећај недостатка завичаја. Већ тог прољећа у име школе, заједно са Хазимом Акмечићем, данас популарним романописцем из Федерације, мојим разредним колегом, учествујем на Сарајевским данима поезије и читам јавно своје прве пјесме. То је за мене био догађај над догађајима. Никога нисам познавао из сарајевске пјесничке плејаде тога времена, а са којима сам тада имао част говорити своје пјесме: Рајком Петровим Ногом, Даром Секулић, Вељом Милошевићем, Мухамедом Имамовићем, Јосипом Остијем. Касније ћу их упознати и са појединима остварити искрено пријатељство.

На почетку писања исписивао сам пјесме са наглашеном звуковношћу, кратког рационалног стиха, можда под утицајем мог пријатеља, пјесника и преводиоца, Коље Мићевића, али за разлику од његових, у то вријеме маестралних превода у традиционалној римованој форми (Бодлер, Вијон, Маларме, Верлен, Валери, Трубадури), моје пјесме су исписане у слободној форми са унутрашњом римом и звучношћу ријечи и биле су ближе Кољином специфичном лому римованих слогова ријечи у његовој поезији. Поезија је за мене била више од пуког исписивања пјесама јер сам у њој открио неслућене могућности језичке слободе. У другој половини двадесетог вијека код нас, на просторима Југославије, буктао је истраживачки пјеснички дух. Основна тежња је била створити „своју пјесму“, пјесму која одговара властитом дисању, изражава аутентичан пјеснички свијет и у складу са таквим настојањем наметнути се читаоцима и критици, бар за нијансу особеним поетским визијама одјевеним у адекватна одијела пјесничких форми.

У то вријеме, у бившој социјалистичкој Југославији, пјесници су се борили за слободу сваке врсте, па и пјесничког говора. Стога смо неријетко, у директном или индиректном метафоричком пјевању, исписивали пјесме у иронијском тону до сарказма, посебно између седамдесетих и осамдесетих, а које су биле храбре, помпезне и бунтовне, али са данашњег становишта оне су испољавале нашу немоћ, егзистенцијални крик, протест према друштвеној заједници, а у књижевности; иако омиљене код омладине и народу гдје су се тихо стихови шаптали од ува до ува: ипак у историји књижевности остаће више као феномен једног времена. Истовремено, уз такво више ангажовано пјевање, отварале су се код посвећеника поезији много моћније, универзалне пјесничке теме, исписивани стихови неслућених језичких медаљона и пјесме параболе вишесмислене асоцијативности. „Права“ савремена пјесма тражила је и образованијег читаоца, гонетача, који има кључеве за отварање тог сложенијег и само наизглед херметичног пјесничког говора који је варничио богатством пјесничких слика и порука. Пјесме су заводиле неухватљивим стиховима језичких зачудних синтагми, сликама надреалних простора нашег ума, из „небеских винограда“; како би пјевао Вељо Милошевић, одавно заборављени сарајевски пјесник; нестварних пејзажа са бојама душе пјесника, и баш у таквима, у то вријеме, открио сам моћ и љепоту поезије. У том процесу пјесничког зрења, отварале су ми се веома необичене пјесничке теме које су захтијевале и другачију форму од претходних, па сам почео, већ у другој књизи пјесама, „Лице са затиљка“, објављеној у издавачкој кући Веселин Маслеша из Сарајева 1979. године, да објављујем и прве визуелне пјесме:Отворена тачка или Свјетиљка, а касније Ај, сонет, Шта, Како и друге. Тако сам уз помоћ и ликовне димензије, покушао да читаоцу сугеришем суштину своје пјесничке поруке. Иза таквих пјесничких излета у дубину бића и ослушкивања немуштог говора гласова и слова, настао је циклус пјесама под називом Увод у словар, у ком сам, понирући у фон поједних гласова, као што су то у модерни радили симболисти, почео исписивати пјесме о вриједностима и карактерима, бојама и доминантном одређењу неког гласа, а потом и адекватности изгледа одређујућег графема за тај глас, о коме сам пјевао сматрајући га „освојеним“ и спознатим до те мјере да би о сваком могао написати есеј. Увод у словар , 1985. године сачињавале су пјесме: Canina litera пјесма о Р несталном; AAA просторно ААА зачудно; O облик савршенства;С као нада;ШиШмиШ;Г,G слово ембрион;Љ; те Фонорама Југославија. Пет година касније, бјежећи из мистике слова и гласова, спашавајући живу главу, пар година пред рат у Југославији, пишем пророчке пјесме, како је моје пјевање у то вријеме од 1987. до 1995. назвао Миленко Стојичић, а које ће се опет испољити само више на метафизички начин, почетком трећег миленијума, у књизи поезије У страху од свјетлости (2001) као снажне визије најаве општег цивилизацијског посрнућа у „мрак“ трећег миленијума, у виду помрачења људског ума и све наглашеније владавине упитних „свјетлости“ и „светости“, од стране људских „овоземљских светаца“, а са друге, све јасније угрожености човјечанства од врелине свјетлости сунца за коју је опет највише крив сам човјек.

Значајан тренутак за моје књижевно искуство одиграо се три године прије објављивања моје прве књиге поезије, када сам као млад пјесник, двадесетогодишњак, учествовао на југословенском сусрету пјесника из деветнаест градова у Лесковцу. На сцени лесковачког позоришта књижевни жири пјесничког фестивала додијелио ми је јавно пред публиком прву награду, али послије мога наступа са капом на глави, умазаним фармеркама од боја (аматерски сам сликао) и читања за њих провокативне пјесме од ономатопеја Човјек и вријеме, која није била послана на конкурс за такмичење, послије петнаестак минута јавно и одузео, прогласивши ме дадаистом, што је у комунизму било погрдно одређење. Тако ми је жири у партијском страху од новог и непозантог, додјелио трећу награду, окренувши само редослијед добитника (Бања Лука, Титоград и Лесковац А стварни разлог мом младалачком протестном наступу било је неслагање са одлуком жирија по којој међу три награђена пјесника није уврштен један од најбољих пјесника, по мом мишљењу, извјесни Радојица Стојиљковић из Врања, кога никада више нисам видио нити нешто од њега прочитао, али мјесец дана послије догађаја добих на кућну адресу у Бањој Луци дописницу са ријечима: „Хвала Пеђа, част ми је, али ниси то требао чинити јер твој гест ионако нико не би разумио. Радојица“. О том скандалу послије тридесет година, сасвим случајно у разговору, за вријеме позоришног фестивала 17. Дани Зорана Радмиловића у Зајечару, сазнах много више од директора драме Народног позоришта у Београду, господина Жељка Хубача, који ми изненађен и на неки начин шокиран причом саопшти да је догађају присутвовао као дјечак јер му је отац био члан жирија. Упитах га је ли отац жив, па пошто ми потврдно одговори, замолих га да поздрави. И, за чудо, од Хубача, послије седам дана добих мејл: „Пеђа, тата се свега одлично сјећа и искрено те поздравља. Каже да си у то вријеме дјеловао као права политичка атомска бомба“.Временом ће се испоставити да је управо та пјесма неким чудом постала хит на југословенским просторима. Говорио сам је на многим књижевним сусретима и, због језичке ономатопејске универзалности, разним меридијанима, а снимао и са чувеним радио-новинаром Војом Шиљком из Загреба, који је водио веома популарну емисију у то вријеме, „Црвена јабука зелени мегахерц“. Пјесма од ономатопеја Човјек и вријеме, због које ми је одузета прва пјесничка награда у Лесковцу, касније ће свих ових година обиљежити моју пјесничку каријеру, како у наступима за одрасле тако и за дјецу, ући у више антологијских избора, па и у Антологију Југословенски пјесници дјеци, 1990. године у издању југословенског фестивала дјетета у Шибенику и Новог Гласа из Бањалуке.

Да закључим, повратком у прве пјесничке дане. Кривац за моје дефинитивно пјесничко опредјељење био је мој пријатељ, преводилац и пјесник Коља Мићевић, који је на своју писаћу машину једног лијепог поподнева, уз Бахову музику, прекуцао моје пјесме са листова у рукопису и однио у редакцију „Путева“ уреднику Ранку Рисојевићу. Недуго затим објављен је мој први циклус пјесама, 1974. године,на коме ми је на часу дјечије књижевности на Педагошкој Академији честитала и драга професорица Зорица Турјачанин. ( пјесме објављене у часопису 1974 готово у цијелости заступљене су у књизи изабраних пјесама из 20. вијека Нада, Путоказ (2023). Мислим да сам тада донио одлуку да поезија у мом животу буде испред вољеног сликарства, а ето, вријеме од пола вијека живота са поезијом и у поезији најбоље свједочи да и нисам погријешио.

Како сте прилагодили свој стил писања временима и друштвеним околностима кроз које сте пролазили? На који начин су промене у друштву, култури или технологији утицале на ваш процес стварања?

Нисам сигуран да сам тог процеса био свјестан. Оно у шта сам сигуран јесте да сам од првих записаних пјесама имао жељу да буду одраз мојих визија свијета и расположења, мог унутрашњег бића, а не препознатљивих усвојених пјесничких образаца времена и захтјева друштвеног уређења. Колико сам у томе успио, најбоље говоре саме пјесме, данас послије пола вијека писања поезије, кад мислим, да у својој различитости највише личе на самог њиховог творца, који је проживио три живота с краја двадесетог и почетка двадесет првог вијека. Ма како писали и о чему, пјеснике чини препознатљивим језик којим пишу, тематске цјелине, конструкција ткања стиха, лична пјесничка перцепција свијета и у њој оно највредније, лепеза порука човјечанству, као сублимирани естетски екстракт пјесничког и личног животног искуства.

Крећући се оваквом пјесничком стазом, мислим да сам успио у доброј мјери избјећи изазове баналног пјевања или оног у коме пјесма има амбицију да буде дежурни свједок историјских догађања времена. За мене је поезија свевремена, а ако је пјесми задатак да опјева контекст одређеног националног историјског трагизма, онда то пјевање мора бити узвишено, достојанствено, па на извјестан начин и потресно, како би остварило своју ангажовану сврху. Не схватам пјеснике који се труде да буду априори дежурни свједоци свога времена, јер пјесма сама по себи то најчешће и јесте, али на начин асоцијативних одбљесака из дубине и подтекста стихова који се могу тумачити и као ставови пјесника о времену, а не угрожавају естетску вриједност пјесме банализацијом констатација и усклика. Због наведеног сасвим је логичан мој пјеснички credo који може препознати у стиховима пјесме XX вијек: Открити себе у односу на небо а не позајмити измаштано.

Што се тиче коришћења технолошких средстава за писање пјесама, један сам од оних који су захвални постојању компјутера и брзих могућности сазнања о другом, другачијем или непознатом. У ери вјештачке интелигенције, свједоци смо да она својим умијећем одвећ коректно замјењује многе текстуалне послове, па чак покушава да пише приче или пјесме. Али, као дјеца или многи одрасли, и вјештачка интелигенција ће једнога дана писати солидне пјесме (писити пјесме значи исписивати форму пјесме без умјетничког предзнака), само мислим да никада неће писати и поезију јер поезија се креће ирационалним предјелима душе које та интелигенција нема и не може је досећи.

Како је процес превођења са руског језика или ваших дела утицао на начин на који пишете? Колико вам је важна интернационална публика и како сте се ослањали на преводиоце да бисте пренели своје мисли и идеје на читаоце широм света?

Прве преводе са руског језика објавио сам 1983. године, а послије студијског боравка на Институту Херцен у Лењинграду 1985. преводи са руског језика су ми објављивани у бањалучким Путевима, загребачком Оку, сарајевском Животу и Одјеку, Књижњвној речи и Књижевним новинама и другим југословенским часописима. Превео сам у метру и рими пјесаме Беле Ахмадулине, са поемом Зимско затварање посвећеном Булату Окуџави; сонетни вијенац Светионик мисли Валерија Брјусова, који је једини превод овог сонетног вијенца на српски језику до данас; поему Капетани Николаја Гумиљова и поприличан број пјесама тог трагично страдалог руског пјесника (проглашен непријатељем комунистичке октобарске револуције и одлуком Лењина 1921. године стријељан; рехабилитован у Совјетском савезу послије осамдесетих). Гумиљов је био један од оснивача акмеизма, први муж Ане Ахматове, предсједник Удружења писаца Лењинграда, покретач, још 1907, прве европске експедиције по Африци из Париза, у коме је до 1917. живио. Међу за мене значајне преводе, истакао бих поему Вријеме љубави Александра Кушнера, приче Александра Куприна, а 2021. године књигу изабраних пјесама Снијег, Вјачеслава Купријанова из Москве, мог омиљеног пјесника чије преводе пјесама сам објављивао још осамдесетих по часописима. Данас могу да кажем да је ово преводилачко искуство у мом пјесничком животу умногоме допринијело да разумијем традиционално пјесништво и метричку сонетну римовану форму коју сам ријетко и сам писао, а у свим преводима са руског испоштовао управо онако како је и у ком метру је пјесник писао.

Што се тиче превода мојих књига изабраних пјесама на друге језике, као што су то били преводи: Il linguagio del silenzio (Говор тишине) у Напуљу, 1983. године, у преводу на италијански проф. др Ђакома Скотија или књиге изабраних пјесама (1977-2021) INSIEME CON IMURI, Рим 2021, у преводу професора Данила Капаса; превода изабраних пјесама на француски језик, LE RŽ (2002) у преводу Рејмонда и Љиљане Фузлије, преводилаца Данила Киша и Давида Албахарија, што ми је посебна част; превода на македонски Под круната на гнило дрво (Под крошњом трошног двета), превод Ристе Василевског, 2010, Скопље; те за мене важног превода књиге изабраних пјесама на енглески језик, To blossom, within you (Цвјетовима, у вама), European UniversityPress (2024), у преводу пјесника и преводиоца Зорана Јунгића и других.

Шта да кажем о судбини тих књига? Одавно нема књиге објављене у Напуљу, из Рима су ми стигле неке лијепе критике из часописа, у Паризу, још за Кољиног живота, књига је била распродата и требао бих правити проширено издање. Лијеп је осјећај да су ваши стихови и књиге негдје на свјетској књижевној сцени и боре се за себе и свога аутора, изложене суду непознатих љубитеља поезије или пјесничке браће која ће можда баш захваљујући вашим пјесмама упознати посве други сензибилитет, отворити себи неке нове пјесничке теме и начине писања. Успјех преведених књига лежи колико у нашој поезији толико и у пјесничком надахнућу и умијећу преводиоца као врхунског зналца језика на који преводи.

Прошле године изашао ми је циклус пјесама на мађарском, у Будимпешти, управо ми излази нови циклус пјесама на руском језику, на бугарском су моје пјесме на два позната сајта поезије и то сазнање јача осјећај да има смисла то што пишем, даје ми нову енергију и самопоуздање. Што се тиче публике, у два наврата на пјесничким фестивалима медитеранских земаља, 2002. у Лодеву и 2018. у Сету, доживио сам лијеп пријем код публике, али и самих пјесника. Један шпански пјесник, који је био одређен да чита заједно са мном на истој књижевној вечери, након мог наступа у јулу 2018. захтијевао је паузу од пет минута и јавно рекао да након моје поезије мора да се представи другим пјесмама од оних које је предвидио да чита, што је био необичан комплимент. Такође, имао сам среће да будем позиван и говорим пјесме поред Франсцуске у неколико наврата, у Русији: у Тверу, Санкт Петербургу, Новопокровској, у Варни, на Струшким вечерима поезије, сајамској промоцији у Солуну, у Ефесу, кинеском Донгуану, београдским октобарским сусретима, југословенском Горановом прољећу, Сарајевским данима поезије, Његошевим сусретима, и сви ти сусрети са пјесницима из свијета оставили су трага на моје промишљање о поезији.

Вишеструко сте награђиван аутор током свих ових година. Како бисте дефинисали појам "успех" у књижевном свету, и како сте ви лично доживели ову дефиницију током своје каријере?

„Успјех“ је релативан појам. Шта је успјех? бити пјесник за зборове и митинге, који има шансе да га маса слави у једном дневнополитичком тренутку и да се унеколико због тога и окористи (у вријеме социјалистичке пјесничке еуфорије, како би то рекла Бела Ахмадулина), или бити пјесник посвећеник поезије и живјети од непредвидљивих узлета и падова, скромно, а срећан што може да у миру и без притисака пјева на свој начин славећи прошлу и садашњу браћу на коју се ослања и са којима свакодневно комуницира славећи чисти дух поезије. Наша трагедија пјесника са балканских простора лежи у томе што су ријетки били у социјалној ситуацији да се баве само тим дивним књижевним, истраживачким, надахнутим послом који развија језик сваког народа. Ако гледам на успјех кроз награде, не могу бити незадовољан, јер сам одувјек био свјестан да мој пјеснички глас долази из дојучерашње паланке у односу на пјеснике центара којима су сви жирији наклоњенији, поготово у времену централистичког уређења. Данас се та слика прилично измјенила из разлога доступности савремених медија и брзих информација и у најудаљенијим, руралним предјелима, што даје шансу сваком информатички писменом човјеку да дође до битних за његово умјетничко опредјељење и енциклопедијских свјетских сазнања. Зато је за очекивати да све чешће будемо свједоци појаве „врхунских умјетника“ из руралних предјела, далеко од центара и интересних књижевних подјела, а са посве новим умјетничким визијама и концептима. Један од таквих умјетника, који се као метеор јавио у свијету савремене српске поезије прије десетак година задивинши пјеснички свијет и љубитеље поезије својом особеном поетиком, свакако је пјесник Слободан Јовић из села Тобут код Бијељине.

Када сам добио награду Требињске вечери поезије 1978. године (некад Дучићева награда) за књигу пјесама Горка слад, мислим да ме као пјесника познавало тек неколико људи у БиХ, и тад сам уистину повјеровао у искрен и одговоран рад књижевних жирија, мада сам иза себе већ имао искуство пјесничких сусрета пјесника из 19 градова у Лесковцу. Та награда у то вријеме је била велико признање и додјељивао ју је књижевни жири Академије наука БиХ. Након ње, услиједили су многобројни позиви за промоцију књиге и на књижевне сусрете широм бивше Југославије. И ето, у животу сам заиста неочекивано добио неке значајне, како наше, тако и међународне пјесничке награде: Летеће перо, Словенске академије умјетности и књижевности у Варни, 2014, у конкуренцији словенских пјесника као и свјетску пјесничку награду Михај Еминеску, истоимене интернационалне пјесничке академије у Крајови, 2024. године, али и одбио једну значајну књижевну награду у Републици Српској, Сарајевских дана поезије, коју је доста наших угледних пјесника примило, али ја сам сматрао да то наслијеђе само подсјећа на трагични српски егзодус из Сарајева, а не мијења ништа у односу на деценијама додјељивану међународну књижевну награду Сарајевских дана поезије коју је те 2002. године добио угледни пољски пјесник, кога сам преводио са руског, Тадеуш Ружевич. Та награда, додјељивана на Палама, за мене је више показивала наш пркос и немирење са чињеницом да смо Сарајево, оно некадашње, заувијек изгубили, и да га треба заборавити и основати нашу велику књижевну међународну награду која ће славити српску културу и књижевну баштину. И, заиста се од идуће, 2003. године, више није додјељивала у Републици Српској.

Поштујем постојање награда јер успостављају какав такав књижевни систем вриједности, па и када нисмо задовољни избором лаурета, најчешће је тај неко ипак био у најужем избору за награду. Догађа се да нису ни жирији криви, напросто неких година је слаба књижевна понуда, па није све, рецимо то одмах, до све „тањих“ романа НИН-ове награде, него је до осредњег српског романа, а кога бисмо свијету и себи хтјели приказати великим. У мом скромном књижевном животу, драге су ми награде као што је то некад била Печат вароши сремско-карловачке, 1996 (када се додјељивала само једном пјеснику а не као данас), или награда Павле Марковић Адамов за књигу прича У шетњи без главе, 2010. године, међународна награда Шушњар и Ђуро Дамјановић, као и неколике награде за књижевност за дјецу.

Данас су награде постале уско књижевно-клановске. Некада су, у том смислу, биле више политичке. Данас, за политику књижевност не значи ништа. Политичари још понекад, на скуповима, цитирајући драгуље наше поезије, које су научили вјероватно у седњој школи, и поезију искориштавају у своје пропагандне сврхе, лажно се представљајући као они који се залажу за књижевност, српски језик и писмо ћирилицу. А, овако лош и неодговоран однос према језику и писму данас, није био ни у комунизму. Наводна српска политичка елита, без изузетка, од настанка српске државе, ево деценијама, надам се несвјесно, руши и затире најмоћније, и за себе и за народ, спасоносно идентитетско упориште.

Како је ваше вођење Удружења књижевника Републике Српске обликовало вашу перспективу о књижевности и заједници? Да ли је ово искуство променило ваш приступ стварању или вас мотивисало да се више ангажујете у питањима која се тичу књижевности и културе?

Вођење Удружења књижевника Републике Српске има у мом ангажману и своје далеке искуствене коријене. Наиме, као члан УКСР БиХ од 1978. године, у два наврата од осамдесете до деведесете обављао сам дужност предједника Подружнице Бања Лука и члана УО УКСР БиХ. Стога ова моја данашња улога има упориште и у искуственој тежини и књижевном континуитету. Прихватио сам изазов у жељи да се направи достојан књижевни амбијент у Републици Српској и Удружење од значаја за све овдашње писце, јер је предуго таворило у свом несналажењу и наметању Удружења као битног фактора за друштвену заједницу. Иако се нисам активно бавио проблематиком Удружења у периоду 1992. до 2012, све вријеме сам пратио рад Удружења и давао му своју подршку. Поздравио сам одлуку о оснивању Удружења књижевника Српске у ратним околностима, али често био на страни оних који су критиковали приватизацију и очајан рад како бањалучке подружнице УКС тако и самог УКС које готово деценију није постојало.

Удружење књижевника Републике Српске (како се данас зове) утемељено је 31. 10. 1993. Године, када се ријеч интелектуалаца и писаца са тадашњег простора Српске Републике у зараћеној Босни и Херцеговини тешко пробијала до западних и регионалних медија, а некадашње матично Удружење књижевника СР БиХ, смјештено у Сарајеву, наставило од 1992. године да ради у заједници Муслимана и Хрвата, не марећи за дојучерашње писце српске националности који су у том некадашњем удружењу имали више од 40% својих чланова. Због таквог односа, многи српски писци су, спашавајући главу, напустили тај град, а они који су још годину, двије остали, вјерујући да ће рат стати и разум побиједити, попут пјесника Стевана Тонтића, доживјели су тешке трауме копајући ровове по Сарајеву и нико им од дојучерашње списатељске браће, вјероватно из страха, није помогао.

Први предсједник УКС, изабран у хотелу Јахорина на Палама, био је шекспиролог, угледни професор доктор Никола Кољевић, послије чијег самоубиства 1997, Удружење пролази веома тежак период од готово двадесет година због неријешеног питања финансирања, канцеларијског простора и силних регионалних подјела међу писцима. Стање се почело сређивати доласком на чело Удружења госпође Јованке Стојчиновић Николић (2012-2016) која је прва мало умирила зараћене духове и покренула рад по неколико пројеката, али због здравственог стања и даљине за свакодневне доласке на релацији Добој-Бањалука, Јованка предаје дужност мени као потпредсједнику УКРС. Дакле, требало је наставити неке започете активности, додјељивати Годишњу нараду Удружења за најбољу књигу у претходној години и организовати УКРС са садржајима важним за једно професионално Удружење. Прихватио сам тај изазов и са искуством од двадесет пет година професионалног рада у култури Републике Српске, одлучио да Удружење књижевника Републике Српске, како се зове од 2016. године, подигнем на ниво које једно Удружење писаца заслужује. Тако смо покренули 2016. године Прве међународне књижевне сусрете, 2018. у елитном дијелу града вратили у посјед Удружења некадашњу канцеларију Подружнице Бањалука. Исте године регистровали и Издавачку дјелатност, а 2020. објавили први број књижевног часописа Нова стварност који излази и данас, такође покренули међународну књижевну награду Отворена књига, чији први лауреат је био савремени руски пјесник, Вјачеслав Купријанов (остали лауреати су амерички пјесник, преводилац и есејиста, Џон Тејлор, италијански пјесник и естетичар, Ђорђо Лингваглоса; Елка Њаголова, пјесник и предсједник Словенске академије умјетности и књижевности из Бугарске; пјесник, романописац и преводилац, Иштван Турци из Мађарске; истакнути румунски пјесник, Јон Деаконеску, предсједник пјесничке Академије Михај Еминеску у Крајови; те савремени кинески пјесник, Леи Пингјанг); од 2022. додјељујемо награду за превођење поезије Коља Мићевић, а због тог огромног рада у интересу књижевности и културе Републике Српске, Министарство просвјете и културе РС нас проглашава репрезентативним књижевним удружењем 2021. године, а Влада Републике Српске 2022. за удружење од јавног интереса за Републику Српску. Због ових успјеха сам заиста поносан, јер смо на њих предуго чекали.

Наравно да један овакав ангажман одузима много времена за рад на личној књижевној продукцији али никада нисам био од оних писаца који објављују књиге сваке године, него од оних који чекају да се у човјеку нека идеја заокружи, освијести и онда релативно брзо могу да завршим започете књиге.

Ја сам од оних људи којима људи недостају, па чак и они са којима се не бих никада дружио, јер и они су на свој начин потребни, да би у нама стварали отпор управо према таквима и њиховим идејама. То је разлог што сам увијек у некој гужви или друштвеном ангажману. Камо среће да сам тој својој потреби могао да се одупрем, па да сам више времена проводио у писању, јер не бих сада завршавао неке књиге започете и прије двије деценије.

Удружење књижевника Републике Српске успешно организује Међународне сусрете књижевника у Бањалуци. Какав утицај мислите да су они имали на књижевну сцену у Републици Српској, и како су допринели повезивању домаћих и страних аутора?

Оснивање Међународних књижевних сусрета од стране УКРС је био више него значајан подухват. Сада, када смо пред десетим Међународним књижевним сусретима, можемо с правом рећи да смо захваљујући Сусретима изашли из деценијске изолације на свјетску књижевну сцену, да су Бањалуку и Републику Српску, нашу културу и књижевност упознали писци са готово свих континената, њих близу деведесет и свако је понио, увјерени смо у то, лијепе утиске, не само о писцима из Републике Српске са којима су се упознали, него и са једним мирољубивим народом, чија култура и књижевност им је усред Европе била апсолутно непозната. Захваљујући Сусретима, остварени су бројни контакти који су резултовали објављивању наших пјесама и прича у часописима Руске Федерације, Њемачке, Пољске, Бугарске, Македоније, Румуније, Словачке, Мађарске, Италије, па чак смо захваљухући пољском пјеснику који живи у Лондону, Алексеју Вробелу, нашем госту, објавили први антологијски избор поезије пјесника Републике Српске (2018) на пољском језику, а која књига је присутна у свим значајнијим библиотекама градова Пољске. Од 2017, када смо установили награду међународних сусрета Отворена књига, тек је настао велики интерес за наш фестивал и долазак значајних свјетских писаца. Фестивал је отворио неслућене могућности међународне сарадње у издаваштву и сваке године неко од наших писаца објави књигу у Италији, Мађарској, Бугарској, Пољској и другим државама. Сада је пред објавом заједничка књига са пјесницима Бугарске. У Румунији смо такође прошле године објавили избор седам пјесника Републике Српске на румунском. Тренутно нам се отвара велика могућност сарадње са Удружењем писаца Кине, чијем ћемо пјеснику, Леи Пингјангу, лауреату наше награде Отворена књига (2024), до десетих јубиларних Сусрета крајем октобра мјесеца ове године, објавити и промовисати књигу изабраних пјесама.

Како је књижевни часопис „Нова стварност“ основан и који су његови најважнији доприноси књижевној сцени? Како се часопис развијао током година?

Идеја о новом часопису УКРС се наметала дуго времена, али није било услова да се и проведе у дјело. Када смо осјетили да су створене те претпоставке под крај 2020. године и да имамо довољно заинтересованих писаца за ту идеју и понеког спонзора, са великим задовољством сам кумовао називу часописа Нова стварност, потпуно свјестан да тим називом представљамо региону и свијету једну нову умјетничку стварност из Републике Српске, коју многи нису жељели да виде, ни у БиХ, нити у окружењу. Зато је концепт Нове стварности много шири од књижевног часописа. У формату А4, са пуним колором, на више од 160 страница, изузетним естетским изгледом и преломом, кренули смо у промоцију прије свега наше умјетности из РС, али смо од првог броја имали прилоге са свих меридијана посебно у виду преведене поезије и прозе. Стога читалац у нашем часопису може пронаћи радове ликовних умјетника, преводе врсних преводилаца, теоријске радове из музичке и позоришне умјетности, лингвистичке прилоге и прилоге из филозофије, а наравно значајно мјесто заузима књижевна теорија, критика, есејистика као и књижевна баштина, те актуелности из књижевне продукције нашег чланства, освојеним књижњеним наградама и признањима и, нажалост, о онима који више нису са нама.

Часопис Нова стварност излази већ пет година и стекао је углед међу значајним писцима, теоретичарима, преводиоцима, а истовремено није заборавио ни своје чланство из УКРС, чије пјесме, приче, критике, заузимају значајно мјесто, на који начин остварујемо улогу часописа Удружења књижевника Републике Српске. Прошле године часопис је добио и своје прво велико признање, чиме смо редакција и ја, као главни и одговорни уредник, почаствовани. Наиме, 38. Фестивал младих пјесника Млади мај из Зајечара, прогласио је Нову стварност најбољим регионалним књижевним часописом и додијелио нам награду Сергије Лајковић, која има традицију још из времена бивше Југославие. Награду смо прихватили као изузетну част. Часопис Нова стварност објављујемо и онлајн и штампамо око 200 примјерака, а свим ауторима неког броја часописа, обично је то око педесетак, шаљемо примјерак на адресу без обзира на то гдје у свијету живе.

Како бисте описали однос између књижевности и активизма? Да ли сматрате да писци имају одговорност према друштву?

И писци су друштвена бића ма колико се борили за своју идивидуалност и посебност, а наша одговорност је записана и у народном предању писци (пјесници) су свијест народа. Како бити „свијест народа“ ако си изван друштвених збивања и живиш само за себе? Од раних дана сам учествовао у разним друштвеним активностима на пољу културе и умјетности. Можда сам на тај ангажман некада гледао више идеалистички аматерски, али временом, од аматерских тежњи у мени се развио дух професионализма, који и данас заступам. Радни вијек од 42 године радног стажа није ме спречавао да за све то вријеме пишем своје пјесме, приче, драме, да преведем неког писца са руског језика или напишем интерпретацију неког књижевног дјела. Мишљења сам да би требало у све установе културе и удружења умјетничког типа довести одговорне професионалце, који ће од власти захтијевати средства за високоестетске пројекте, и тако грађанима понудити квалитетније садржаје, свако из свог домена умјетничког ангажмана. А што се тиче активизма писца, то је ствар личне подешености. Послове које сам све радио у животу, многи писци не би радили ни за живу главу, а ја сам сматрао да ми је то све било судбински потребно и одређено да бих боље схватио друге људе, различитог образовања и културе, као и различите књижевне концепте, па ми је тај активизам још шире отварао врата и кретање степеницама спознаје. У пословном животу сам дуго радио као економиста у спољњој трговини, увозио сировине из Совјетског Савеза за папирну индустрију у БиХ. Захваљујући том послу, једном приликом у Ријеци, од капетана теретног руског брода „Волголес“, који је имао библиотеку за морнаре, добих на поклон други том Купринових приповједака и тако почех да преводим његове приче. На том послу, приликом склапања неких уговора за увоз дрвета и целулозе од угледних руских привредника, с обзиром на то да сам преводио са руског за систем УНИЦЕП-а, дође ми у руке ексклузивни умјетнички часопис, у ком се први пут сретох са изванредном драмом Всеволода Вишњевског „Оптимистичка трагедија“, коју сам послије преводио. Дакле, веома различити послови у односу на књижевне, допринијели су да упознам неке велике писце за које до тада нисам чуо. Идући тако у сусрет новим животним изазовима, за вријеме боравка на Институту за руски језик „Херцен“ у Лењинграду 1985, упознах Белу Ахмадулину и њеног тада трећег мужа Бориса Месерер (први је био Јевгениј Јевтушенко), обоје заслужни умјетници Совјетског Савеза, направих интервју са Белом који објавих у Књижевној речи годину дана касније, а Бела ме упути на пјесника Александра Кушнера, чију сам поему Вријеме љубави такође превео. Данас Кушнер живи у Израелу. Касније сам три године радио као трговачки путник за дубровачку регију, па све до Улциња, и тада тек почех да схватам наше националне односе и предратне прилике у Југославији, које ме данас све више заокупљају за писање неке врсте романескне форме. Ето, мали дио о мом личном, пословном и друштвеном активизму и улоге књижевности у мом животу као истинског покретече свег мог активизма, а који су у мом случају били и узрочно-посљедични.

Која је ваша највећа жеља када говоримо о будућности књижевности у Републици Српској? Постоје ли специфичне иницијативе или пројекти које бисте волели видети да се развијају како би подржали младе ауторе и унапредили књижевну сцену?

К

њижевност Републике Српске има своје прваке и значајне српске писце, али нема доброг издавача који ће их на прави маркетиншки начин представити свијету. Да би се то догодило, морала би се покренути и ентитетска власт и на прави начин се захвалити све чешћим добитницима најзначајнијих књижевних награда у Србији. Подсјетио бих само да су у посљедње вријеме писци са простора Републике Српске или су поријеклом са простора Републике Српске, носиоци награда: НИН-ове награде, неколико награда Меша Селимовић, Андрићеве награде Задужбине Иво Андрић, Змајеве награде, Виталове награде, награде Васко Попа, награде Београдски победник и многих других. Да би се коначно помогло писцима, неопходно је озбиљније учешће друштва у стварању књижевног производа. Ако је књига постала роба, морао би писац имати третман сваког пословног човјека, који за свој рад добија неку надокнаду. Некада су се у социјализму књиге аутора које прођу код издавача хонорисале и писци су бар на неки начин били у свом старту награђени за рад. Данас је то случај само за оне писце који пишу популарне романе, тржишно исплативе, док за пјесничке књиге аутори морају наћи спонзоре за финансирање штампе, а ако имају срећу да се нешто од тиража прода или добију неку књижевну награду, имају шансу да мало покрију и трошкове издања. Такође, у кризи смо са књижевном критиком која је данас хвалоспјевна и пријатељска. Све су књиге изврсне, ако читате дневне новине! Разлог томе је што осврте на књиге пишу дежурни новинари, а не књижевни критичари, који, логично, за своју критику траже хонорар. Дакле, неопходно је увести одређеном законском уредбом обавезно хонорисање књижевних дјела од стране издавача као и приказа на књижевна дјела од релевантних критичара. То је једини начин да се поврати какав-такав систем вриједности и смањи шунд литература. Удружење књижевника Републике Српске, бар од мога вођења, редовно исплаћује писцима хонораре на име ауторског права по разним аспектима. Млади аутори објављују своје пјесме или приче у часопису Нова стварност, а видимо рјешење за њихово активније учешће у књижевном и културном живот својих средина у формирању Књижевне омладине Републике Српске при Удружењу књижевника Републике Српске.

Када размишљате о свом наслеђу, што бисте желели да читаоци и будући писци запамте о вашем раду и доприносу? У којим вредностима или порукама бисте волели да оставите траг, и како мислите да ће ваш рад инспирисати будуће генерације?

Прије свега, желио бих да они који имају амбицију да се озбиљно баве, посебно поезијом, прочитају понеки избор мојих пјесама, и сигуран сам да ће пронаћи стихове и пјесме које ће им отворити нове пјесничке видике. Мислим да сам од оних тоталних пјесника, који су истраживали све пјесничке форме, иако је доминантан слободан бијели стих као и веома широка лепеза пјесничких тема. Волио бих да читају моје пјесме о словима и гласовима, сјенкама, мраку људском и космичком, о човјеку и Господу, као и циклус пророчких пјесама с краја деведесетих година прошлог вијека, па нека онда слободно суде о мом пјесничком дјелу. Оно што бих поручио онима који долазе је да вјерују у себе и кад некад духом посустану или изгубе сваку наду да могу боље и више. Поезија је чудо космичких димензија јер је чак ни сам пјесник често не пише, него призива и слути, а она му се онда јави као најљепши језички слап, изненада, из ирационалних језичких предјела ума. Млад пјесник често ни сам не разумије то што је записао, али баш у то нешто вјерује, том нечему се радује, што ће тек много година касније можда схватити и почети да се диви свом јединственом наданућу. Можда би младом пјеснику најбоље могла да послужи на неки начин поучна, искуствена пјесма, Пјесма, какве не треба писати, управо против каквих сам се у поезији борио, али животна доб ми сад дозвољава, у интересу нових посвећеника поезији, да је ипак препоручим:

ПЈЕСМА, КАКВЕ НЕ ТРЕБА ПИСАТИ

Да би писао поезију

престани писати пјесме

о поезији

Да би писао поезију

покушај схватити дубљи смисао

слова и ријечи

којима исписујеш пјесме

и онда кад ти се у први мах

учине бесмисленим

Да би писао поезију

буди уздржан према ријечима

које се нуде саме

са врха твог још лакокрилог језика

Да би писао поезију

чешће кријепи и умивај душу своју

стиховима других пјесника

Да би писао поезију

научи вољети људе

без обзира на то што си и сам човјек

и на смрт уплашен људима

Да би писао поезију

сазнај могуће о мраку

како би знао

уживати у даровима свјетлости

Да би писао поезију

не пиши пјесме на већ задану тему

попут пјесме коју управо исписујеш

јер и она је само пјесма о поезији

али не и поезија сама

Поезија ником не додворава

не склона је мноштву и ништа

од њега не очекује

поезија не поучава

о смислу и љепоти

Поезија је сами смисао и љепота

Пјесниче

Зато је не претварај у патетично ругло поуке

не заклањај се иза

провидног плашта умовања

Она више – Ту – не обитава

Жељно те ишчекује

у ирационалном

звјездарнику језика

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: