|
|
|
 | Јелена Грбић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
ЛАНЕ
Било је то пред крај прошлог лета. Негде тамо док је још увек трајао Госпојински пост, између Преображења и Велике Госпојине. У топло предвечерје домаћин је седео у свом дворишту, одмарао се после напорног радног дана. И таман кад је помишљао, да је време да уђе у куђу и вечера, из мисли га је тргао један необичан крик. Крик је личио на плач детета, тужно је одјекнуо, као вапај и позив за помоћ.Домаћин га је ослушнуо још који трен, а кад се тај необични звук поново зачуо устао је и пошао у правцу из којег је крик допирао. За њим је у стопу ишао његов, велики пас, наборане коже, и боје чоколаде. Затим је прошао испред гаѕде и наставио опрезно њушти траг до места одакле се чуо крик.Спустили су се низ њиву према Багрењаку, кад је поново зачуо тај тужни крик. Сада је био ближи и јаснији, долазио је са дна њиве, па су домаћин и његов пас пожурили у том правцу.Тамо, у трави , уз саму комшиску ограду лежало је преплашено мало лане, и болно дрхтало као да јеца. Нога му се била заплела у жицу, домаћин се тада сетио да је управо тог поподнева кад се вратио са посла видео срну и два ланета како су прешли пут према шуми. Изгледа да је ово лане покушало прескочити ограду и отићи за својима али то је учинило неспретно, заплело се и пало:- Имам два зета, ловца. Могао би их сада позвати да дођу, па за вечеру да спремамо срнећи гулаш ! – утренутку помисли домаћин али му одмах постаде жао:- Нећу. Зашто бисмо ми лишавали живота овако љупко и мило створење кад му је дато да живи . Нека иде својим путем ! – Рекао је он сам за себе, па поправи качкет и сагну се да ослободи заробњену животињу.Лане се тргнуло и још више уплашило :- Стани бре ! Нећу ти ништа лудаче, хоћу да ти помогнем...! – Стаде нежно да му тепа и шапуће док је пажљиво одпитао жицу да не би повредио . – Не бој се, наћи ћеш ти твоју мајку , ту је она близу тражи те и чека. Мора да си и жедан и гладан . Да сам знао да ћу теби наћи понео бих ти шаку мекиња и воду. Ајде устани, одвезао сам те . Леп си ! Ех ! Да те видео мој мали унук он би мислио да си јаре ! Ха ха ! Мали је, леп и блесав баш као и ти! Ајд сад иди! Ето!Слободан си! – Али лане није хтело одмах да оде. Стајало је пар секунди , и гледало домаћина право у очи као да му се захваљује:- Е баш си луд ! Иди, тражи мајку и браћу ! – Кад је он подигао руку лане је хитро скочило и отрчало у Багрењак.- Најлепши поклон који можемо дати јесте управо слобода! Закључио је он док је улазио у своје двориште.
|
