Интервју са писцем Драшком Сикимићeм

Приредио: за Књижевну радионицу Кордун, Илија Шаула
„Једина критика вриједна пажње је она тиха, на уво, и то прије објављивања књиге.“ – Драшко Сикимић
Драшко Сикимић је аутор романа Чвор на омчи који је објавила издавачка кућа ЛОМ – Београд, непосредно пред 64. међународни сајма књига у Београду. О роману се доста говори, као и о њеном аутору, који је читалачкој публици до сада познат као пјесник са објављене три збирке поезије: „Смотуљци“ (2016), „Огреботине“ (2017) и „Моје кости уједају“ (2018).

Основну и средњу школу завршио је у Љубињу, гдје је и рођен 22. марта 1984. Замјеник је главног и одговорног уредника на порталу Моја Херцеговина. Воли да гледа кроз прозор и у небо. Не воли рачунање времена и не воли да прича. Често мисли да је вук па избегава људе. Воли шуму, маглу и облаке. Већ више од пет година га ништа не чуди. Живи у родном Љубињу.

Осврћући се на роман Чвор на омчи у једној емисији Радио Београда, уредник поменуте издавачке куће Флавио Ригонат истакао је да је ријеч о врло успјелом и квалитетном дјелу.

Кад пјесник опоетује своје снове, јаву и надања, осијети у дубини душе да има још много тога да каже, а нове мисли кад почну да васкрсавају настају приче, романи, рађа се делиријум у којем се прошлост прелива у будућност.

Како се код тебе одразио прелаз са поезије на прозу, односно романсијерство?

Не постоји никакав прелаз. Ту се ради само о одлуци да напишеш причу за коју ти се учинило да постоји у теби. Једина разлика је у томе што на роману, на прози, за разлику од пјесничке збирке, мораш више да радиш, јер у питању је већа грађевина, конструкција која може да се сруши ако није добро пројектована. Ја сам имао своју причу доста раније, још док сам имао објављену тек прву од три књиге поезије; дакле, прича за роман увијек постоји у нама, ено је и у људима који уопште не пишу. Стога, једини прелаз који се догађа је онај из неписања у писање, а кад једном почнеш да пишеш, ту остајеш до смрти.

Колико друштвене прилике у Србији утичу на стваралаштво младих писаца, ако узмемо у обзир да не припадају ниједној идеологији?

Нисам сигуран да млади не припадају ниједној идеологији. То што су неискусни, не значи да нису усвојили нечије размишљање; напротив, њихово неискуство их чини лаким плијеном. Уосталом, млади писци имају породице и чланови су заједнице, и све то их обликује, локални фолклор и тако даље.
Данас постоји нешто што ја зовем „ратно профитерство” у књижевности, а у њему учествује можда подједнако и млада и нека средња генерација писаца. А, о рату, по мом мишљењу, смију писати само они који су имали снажна и тешка искуства; међутим, написано је гомилу књига које за основну причу узимају неку ратну тему, не само из посљедњег рата, него из свих претходних уназад 100 година, сви нешто „истражују” и пишу “историјске романе”, а у животу нису видјели од рата ништа осим филмова и документараца, и онда то маркетиншки веома вјешто продају за вријеме одређених јубилеја или крсних слава. Због тога сам веома подозрив према тој тематици у књижевности, и зато се са великим поштовањем поклоним пред писцем у чијем писању лако осјетим да је извор његових реченица стваран, а један од таквих је, рецимо, Дарко Цвијетић из Приједора.

Шта културу вуче на доље и колико млади могу да допринесу изградњи културног обрасца земље Србије?

Неписмен и необразован народ, али највише и у сваком могућем смислу назадни политичари, затуцани и зли, као и лажни интелектуалци, начитане будале које у глави немају капацитет да то своје читалачко искуство употријебе онако како би требало да то раде људи на њиховим позицијама. Све то нам даје друштво у коме ниједна ствар није постављена на мјесто на коме треба да буде. Црква нема никакву улогу у култури и друштву уопште: један било који локални поп је више књиговођа него духовник, владике личе на маркетинг менаџере који те не уче вјери него ти је подваљују испразним говорима на разним скуповима, а патријарх више подсјећа на диктатора него на духовног вођу; једино монаси у том свијету нису преваранти, али они нажалост немају скоро никакав утицај, и смисао Цркве би се “обновио” само када би они “држали” ту вјерску институцију.
Младима се практично ни не даје шанса да учествују у изградњи културног обрасца у држави: младима се управља, од куће па до образовних установа млади се индоктринирају разним непотребностима за живот, слобода постоји само као идеја и заправо је илузија; често успијева само оно што нека идеологија жели да успије. То није ништа ново. Да би се помогло културном обрасцу државе, треба „изаћи” из тог обрасца, па у неком смислу и из саме државе, или њеног друштва.

Колико данашњи издавачи у Србији имају утицаја на квалитету садржаја књиге или су ажурни углавном око техничког дијела и штампе?

Не знам. Знам само да у Србији постоји “довољно” добрих издавача, са веома квалитетним издањима. Један од таквих је и ЛОМ који објављује моје књиге. Али квалитет садржаја неке (домаће) књиге је искључиво пишчева ствар, издавачи и уредници не могу нешто много да то поправе, могу једино да одбију лош рукопис. Ту се онда створила очекивана гомила издавача који објављују готово све што им се понуди, јер постало је примамљиво имати објављену књигу. Мислим, то је у реду, али преварио нас је онај који је рекао да „морамо оставити нешто иза себе, неки траг, бар једно посађено дрво или написати књигу”, јер не морамо, заиста не морамо. Иако, било би одлично да садња бар једног дрвета постане популарна као објављивање књиге, али то се никада неће догодити, јер дрво споро расте и не можеш организовати промоцију посађеног дрвета и позвати цијелу родбину да те види тако успјешног.

Вјештачка интелигенција узима све више маха на свим пољима од индустрије до друштвених и природних наука, да ли је она непријатељ писаном стваралаштву или је доживљаваш као нешто што ће унапредити књигу и осигурати њен опстанак?

Једини непријатељ писаном стваралаштву су писци и књижевни критичари. Технологија има своје мане у разним областима, али књигама се ништа неће догодити због развоја технологије. Чак и у даљој будућности, када ће засигурно постојати разни напредни начини узимања литературе, „смрдљива” папирна књига ће постојати, јер то је један неуништиви духовни ритуал који ће остати незамјењив до краја свијета.

Увијек говоримо о духовном напредку и подизању нивоа свијести. Ако би дошле на ред друштвене промјене, поред дозе људскости коју наш човјек поседује, шта би још било неминовнода се унапреди?

Однос према природи и архитектури. Све зграде би требало да се граде у сарадњи са врхунским умјетницима. Тренутни образовни систем треба једноставно искључити и бацити у смеће, и онда успоставити нови који нема никакве додирне тачке са старим. У том новом образовању у свакој области треба да постоји предмет који се зове “Поштење”. Политичаре треба укинути: уређење заједнице да воде само стручњаци. Кад би се све то средило, ријешио би се и један огромни проблем, а то је да људи више не би били овако досадни како су данас досадни.

Човјечанство је данас опсједнуто крајностима, од пуког сиромаштва до трулог богатства, живимо у међусобном неповјерењу, док се са друге стране глуми толеранција, поштовање и међусобно разумијевање, шта ће се догодити кад сва та глума потпуно изблиједи, да ли је на помолу натчовјек?

Неће се ништа догодити, јер глума је постала толико природна да ће будућа дјеца почети да се рађају безосјећајна. Хитамо ка некој унапређеној назадности ума. Мени је то понекад комично. Али то што је све изгледније да је Натчовјек немогућ, ипак ми не убија вољу за живљењем.

Твој прилаз умјетности ријечи је духовног аспекта прожет магичним реализмом, или сам то могао чак дефинисати обрнуто. Какво је разумјевање на линији аутор читаоц и како је до сада критика оцијенила твоје радове?

Док сам припремао своју прву књигу (Смотуљци), а то је било средином 2015. године, један мој пријатељ, старији човјек, искусан читалац, док смо причали о мом евентуалном ступању међу објављиване ауторе, рекао ми је: „Теби је најважније да те примијети критика.“ Иако сам тада био крајње неискусан у погледу књижевног свијета и свега што се у њему збива, на те његове ријечи помислио сам: „Па, овај, није ми то најважније.“ И заиста ми то није било најважније, а није ми ни сада. Мислим да ме критика тек сада примијетила, са изласком мог првог романа, а поезију, колико ја знам, ниједан критичар није „коментарисао”; постоји само један текст о мојим пјесничким збиркама, написан је ове године, објављен у листу „Данас”, о мојој поезији писала је књижевница Сања Николић из Берлина. Око романа су тек кренуле да круже приче, објављен је и један текст, осврт, у „Ослобођењу” писао је Ђорђе Крајишник, али вјерујем да тек слиједи „критичарење” око „Чвора на омчи”, јер тако то буде са романима који су због нечег примијећени у тим круговима. Али не могу много да размишљам о томе јер то није моја ствар, ја имам свој свијет у коме пишем, а критика има свој у коме „нешто мисли о томе”, и добро нам је кад смо на дистанци. Уосталом, сваки критичар је само још један читалац, и то што се налази у позицији да „оцјењује” не значи и да је он крајњи „судија” неког дјела. Ово можда звучи као да се ограђујем од неке негативне критике мог рада, али заправо од самог почетка ја желим, лично за себе, да направим јасну дистанцу од сваке врсте критике, поготово оне позитивне која има већу моћ да „уништи” писца него да му нешто „помогне”. Једина критика вриједна пажње је она тиха, на уво, и то прије објављивања књиге.
Са читаоцима имам уредан однос - не сусрећемо се често очи у очи, и то је баш добар однос, поштен. Међутим, преко друштвених мрежа стиже доста разумијевања, и понекад је лијепо чути неки занимљив доживљав везан за читање мојих књига.

Један дио јавности очекује твој роман„Чвор на омчи“ у ужем избору за НИН-ову награду, сматрајући да квалитета твог приповједачког дара то заслужује. Колико би једна таква награда имала утицаја на твоје даље стваралаштво?

На стваралаштво не вјерујем да би имала неки значајан утицај, јер не бих „стварао” из новца или „угледа” који би ме тада задесио, него бих и даље писао из живота који живим. Али могло би да има мало утицаја на живот, мислим на начин живљења, али пошто не подносим никакав популизам вјерујем да бих се врло брзо вратио на старо, на обичног „ненаграђеног” мене какав сам сада и какав треба да будем и у случају да мој роман добије то признање. Све ово не значи да не бих волио да добијем неку књижевну награду, само јако желим да задржим „управничку улогу” у сваком аспекту свог живота, па и ону стваралачку.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: