детаљ слике: Зорица Турјачанин

Ранко Павловић: Први добитник награде „Зорица Турјачанин“

Професорица Турјачанин врло добро је познaвала душу дјетета и знала је шта та душа очекује од књиге коју чита. Такође је знала да се млади читалац често идетификује с литерарним јунаком. Писац то мора имати у виду и на индиректан, ненаметљив начин указивала је на то у својим критичким текстовима. Надаље, дијете не воли да му неко «попује», па је Зорица и на то скретала пажњу, али опет на фини начин, указујући на добре примјере поука које проистичу из понашања литералних јунака или како би било добро да их буде тамо гдје их у дјелу нема, - Ранко Павловић.

Ранко Павловић, књижевник, први је добитник новоосноване награде за дечју књижевност - Зорица Турјачанин

Књижевни ЕСНАФ

Разговарала: Неда Гаврић - Бања Лука, 11.04.25.

Технички уредио: Илија Шаула

Први сте добитник новоустановљене награде „Зорица Турјачанин“ за збирку есеја о д‌јечијој књижевности у рукопису, коју је расписао Институт за д‌јечију књижевност у БиХ? Шта за вас значи ова награда и како је обликовала ваш приступ писању о овој важној теми?

Посебно ми је драго што се установљавањем ове награде скреће пажња на име проф. др Зорице Турјачанин која је цијели радни вијек посветила освјетљавању, тумачењу и популарисању књижевне умјетности, нарочито књижевности за дјецу. Истину говорећи, било би лијепо да се овога неко сјетио у Републици Српској, посебно у Бањој Луци, гдје ће, надам се, у будућности нека библиотека или бар њено дјечје одјељење, школа или улица понијети њено име, јер то, без сумње, оним што је урадила заслужује.

Сјетио се тога недавно основани Институт за дјечју књижевност у Босни и Херецеговини, чије је сједиште у Тешњу. Установљене су двије награде. Она за необјављену збирку есеја о књижевности за најмлађе носи име Зорице Туртјачанин, а она за есеј или приказ име њеног блиског сарадника Муриса Идризовића, такође заслужног за афирмацију овог облика литерарног стваралаштва. У свему свесрдну помоћ пружају издавачка кућа „Лијепа ријеч“ из Тузле и Институт дечје књижевности у Бреограду. Све то заслужује само ријечи хвале.

Каква су Ваша искуства у сарадњи са Зорицом Турјачанин?

Имао сам срећу да се моје прве књиге за дјецу објаве у тада елитним едицијама, као што су „Вјеверица“, „Ластавица“ и „Млади дани“. Књиге објављене у тим библиотекама биле су моја најдража лектира у раном дјетињству. Тешко сам могао тада и помислити да ће се и моја дјела објављивати заједно са дјелима наших и страних писаца из којих сам учио о љепоти и моћи литературе у животу младог бића. Зорица је те моје књиге дочекивала с одушевљењем, писала о њима упоређујући их са стваралаштвом баш оних аутора од којих сам учио. Мислим да нема ниједне моје књиге о којој није објавила критику, не само за дјецу него и за одрасле. Када би се сви ти прикази прикупили и објавили у једној књизи, била би то подебела публикација.

Из свега тога јасно се назире зашто ме је веома обрадовала вијест да сам добио награду која носи њено име.

Како бисте описали значај Зорице Турјачанин у контексту д‌јечије књижевности у Босни и Херцеговини? Шта је њу посебно издвајало међу савременицима?

Зорица Турјачанин била је неуморна. Мислим да у бившој Југославији за њеног живота нигдје није објављена нека нова књига коју она није прочитала, а о већини њих дала и свој критички суд. Сарађивала је у многим листовима и часописима, учествовала на научним скуповима, писала стручне, методичке и научне текстове. Наравно, највећу пажњу посвећивала је ствараоцима с подручја Босне и Херцеговине. При свему томе стизала је да рецензује нове рукописе. Код својих студената развијала је љубав према књижевности за дјецу и јачала код њих свијест да треба да је популаришу код својих будућих ученика.

Када је писала о новим књигама нештедимице је хвалила оно што је добро, а умјесто строге и обесхрабрујуће критике оног што није добро, на врло лијеп начин је истицала како би то могло да се каже на љепши, умјетнички снажнији начин.

Какав је утицај имала Зорица Турјачанин на развој д‌јечије књижевности у бившој Југославији?

Често је сагледавала цјелину књижевног стваралаштва за дјецу на подручју бивше нам заједничке државе. За најмлађег читаоца из наших крајева блиски су и свјетови које су литерарно уобличавали браћа Грим, Астрид Линдгрен, Данијел Дефо, Робер Луис Стивенсон, Елин Пелин, Марк Твен и да не набрајам даље. Зашто? Зато што су писали језиком и стилом блиским дјетету. Тако се и Зорица Турјачанин залагала да се бришу републичке и друге границе, јер књига намијењена дјетету, ако је занимљива и умјетнички вриједна, не препознаје територијалну, расну, националну или какву другу припадност њених јунака.

На који начин мислите да је Зорица Турјачанин обликовала перцепцију д‌јечије књижевности међу читаоцма и писцима?

Професорица Турјачанин врло добро је познaвала душу дјетета и знала је шта та душа очекује од књиге коју чита. Такође је знала да се млади читалац често идетификује с литерарним јунаком. Писац то мора имати у виду и на индиректан, ненаметљив начин указивала је на то у својим критичким текстовима. Надаље, дијете не воли да му неко «попује», па је Зорица и на то скретала пажњу, али опет на фини начин, указујући на добре примјере поука које проистичу из понашања литералних јунака или како би било добро да их буде тамо гдје их у дјелу нема.

У Вашој збирци есеја, који писци д‌јечије књижевности су вам били посебно занимљиви и зашто?

У збирци «Дјетету, из душе дјетерта» пишем о 36 писаца и о знатно већем броју књига. У првој цјелини потрудио сам се да представим цјеложивотно дјело троје писаца, Прво сам прошао кроз бајковити свијет Гроздане Олујић, свестране познате српске списагељице за коју је критика одавно рекла да је један од најзначајнијих бајкописаца ових простора. По том жанру позната је и у цијелом свијету.

Затим, моју пажњу привукао је и самородни, да не кажем самоуки, писац Ђуро Стипановић који је живио у селу Подбрдо код Мркоњић Града. Он је објавио око стотину књига, од којих је најмање половина намијењена дјеци. Има у томе свашта, али пажљивим избором сачинио сам збирку заиста вриједних пјесама за најмлађе. Или, Ђуро Мартичић, Ћопићев земљак, који је живио у Хрватској, до рата у посљедњој деценији прошлог вијека у Сиску, а послије рата у коме му се свашта догађало у селу Жажина. За вријеме Југославије били су му отворени сви часописи, а сломом некад нам заједниче државе практично је постао – ничији. Баш послије рата објавио је већи број врло добрих прозних и пјесничких књига за дјецу, углавном о свом трошку, о којима сам написао опширан оглед.

У другом циклусу пишем о појединим књигама или поетици појединих аутора кроз сагледавање више њихових књига (гдје су текстови о Ранку Рисојевићу, Стевки Козић Прерадовић, Виду Вицку Вукелићу, Јови Чулићу, Радмили Зорић...) Трећи циклус посвећен је текстовима за дјечју позоришну сцену, гдје сам посебно освијетлио рад Бранкице Радоњић из Прњавора, а четврти писцима који су се или се још озбиљно баве критиком књижевности за дјецу, Цвијетину Ристановићу, Светозару Личини и Љубомиру Милутиновићу.

На који начин ваша збирка есеја доприноси тренутној и будућој расправи о д‌јечијој књижевности?

Настојао сам да моји есеји свједоче о стваралаштву за дјецу с краја 20. и почетка 21. вијека, не само у Босни и Херцеговини него и у ширем региону. Не знам да ли ће садашњи и будући писци за дјецу из мојих текстова извући неке поуке, али сам сигуран да ће наћи драгоцјене инфирмације.

Какве поруке желите да пренесете новим писцима д‌јечије књижевности, посебно онима који прате пут Зорице Турјачанин?

Поновићу мисао и поруку из наслова књиге: Дјетету, из душе дјетета! Када, на примјер, дијете на плажи гради кулу или град од пијеска, оно у себи обједињује архитекту, статичара и градитеља. Игра је озбиљна ствар, како је то насловом збирке својих пјесама рекао и покојни Петар Ђаковић.

Све то, и много чега другог, треба да има у виду онај ко «зашиљи» лаптоп и сједа да пише књигу за дјецу.

Дјеца воле своје другаре, а Ранко је њихов велики другар

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: