детаљ слике: КРК Арт дизајн

УШУШКАНИ У СЕЋАЊА У КОЈИМ „ШУШКАВ ТЕПИХ ШУМА СТЕРЕ“

Гордана Јеж Лазић

     Збирка поезије Из бакиног албума седма је књига Љиљане Пилиповић Карановић, али прва из области књижевности за децу и младе. Поезију и прозу за децу Љиљана Пилиповић Карановић објављивала је до сада на порталу Књижевне радионице Кордун, у зборничком издању Књижевног ЕСНАФ-а, а заступљена је и у Избору поезије за децу и младе „Процвали божури“, који су приредили др Милутин Ђуричковић и Душица Бодловић.

     Поетиком збирке „Из бакиног албума“, како је и сама истакла посветом на почетку књиге, Љиљане Пилиповић Карановић направила је омаж свим недосањаним сновима, прекинутим детињствима, али и предачком и завичајном завештању, овековевчивши их у задужбини потомцима. Има ту много симболике, будући да ауторка потиче из крајева у којима они ћопићевски ђедови вековима „причају приче“, јер историја се откад је света и века писала и овако и онако, а жива реч сведочила. У поетици Љиљане Пилиповић Карановић корен се храни успоменама, од сећања живи, па сећања – као једини облик трајања – у песмама и завештава.

     Отуд је и језик ове поезије и вокабуларом и метриком најближи српском усменом стваралаштву, нашој народној књижевности. Отуд су и песме ове збирке, иако строго римоване, налик малим прозним целинама, које готово фактографски сликају успомену по успомену. Чак и када су лирски субјекти ововремена деца, или штавише, флора и фауна овог поднебља, ауторка их доводи у контексте поимања вредности прошлог и давно прошлог времена. Отуд и значајан број архаизама, дијалектизама и из употребе потиснутих речи српског језика. Све то, узимајући у обзир време у којем је настала, поетици за децу Љиљане Пилиповић Карановић даје ноту аутентичности.

     Љиљана Пилиповић Карановић своју поезију у првим деценијама 21. века ствара „из народа“, њен стил је врло близак крајишком фолклорном изразу, а та компонента има свој историјски и културолошки значај у очувању сећања на крајеве из којих потиче, где је одрасла, живела и где су вековима живеле предачке породице овог дела српског народа. Она је и сведочанство о културном и националном вековном постојању српског народа на тим просторима. Интересантан је приступ детету из ове перспективе, у порукама поетике Љиљане Пилиповић Карановић нема ни осуде, ни осећања супротстављених љубави. Ауторка простодушно, али као благо, завештава културно, језичко и традиционално наслеђе свога народа потомцима. Готово је немогуће отети се помало дирљивом утиску да су сва деца којој се обраћа њени читалачки унучићи. Можда зато што децу толико разуме да је баш њиховим сузама посветила песму „Дјечије сузе“: „Различитих суза има / дјечије су тешке свима“.

     Тематски и композиционо структурирана као завичајни албум једне баке, из седамдесет песама, подељених у пет циклуса: Годишња доба, Пријатељи, Баке и деке, Успомене на претке, Из бакиног албума, ова обимна књига поезије за децу и ишчитава се као албум. Иако циклизиране, иако тематски груписане, песме ове збирке не прате нужно мотивациони низ, пре су свака за себе једна мала прича, каткад реалистична, каткад опет бајколика, или баснолика. У песми „Звијерка“, ауторка тако гради мистичну слику крошње:

„Чудна ли је звијерка ова,

на њој нека мода нова,

хаљина јој нема мана,

сва од свиле изаткана.

Шта то јаше, на чем дође

да кроз шуму нашу прође?

И на глави нешто има

што јој се на вјетру клима.“

     И колико год ауторка имала потребу да у свакој од својих песама причу и доврши, неретко чак настави унутар саме песме, деци оставља простор за машту, за сопствену довршеност сваке од понуђених поетских слика. У песми „Фењер“ прати птице селице:

„Ускоро ће на пут птићи,

путоваће око свијета,

стари фењер чекаће их

да се врате другог љета.“

     Стилски, песме збирке Из бакиног албума већином су написане у шаљивом маниру, те несташлуке попут „бега“ код баке и деке ни случајно не треба усвојити као понуђена решења. Али зато баке могу да путују, у чудесном неком кругу животне подударности баш као птице селице, као у песми

„Бакино путовање“:

„На пут ми се спрема бака,

драга јој је земља свака,

каже – хоће овог љета

обићи бар пола свијета.“

     Такође, један број песама ове збирке Љиљане Пилиповић Карановић, иако посвећен деци, писан је из угла одраслог човека, са призвуком елегичног суочавања са пролазношћу живота, нарочито детињства, као у песми „Васкрс“: „Како ме зреле године стижу, / тако се слике дјетињства нижу...“ Но, увек перципирају љубав у најширем смислу, према природи, животињама, игри, машти, породици, попут песме „Стаза“: „ Куда води ова стаза?.../ Шушкав тепих шума стере...“

     Чак и када су инспирисане непријатним сећањима на најемотивније личне губитке и ратне прогоне, песме збирке Из бакиног албума мотивационо су развијене у широк спектар: дескриптивних слика, успомена, снова, чежње, понекад и изневерених очекивања. У песми „Симфонија птице“ каже: „Шта највише птићу прија? / Мајчин глас, та симфонија.“ За Љиљану Пилиповић Карановић љубав је једина мера света и човека и то је најважније и најлепше завештање које оставља својим читаоцима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: