детаљ слике: КРК Арт дизајн

Упознајте ауторку ОВДЈЕ

Кад заплачу босанске ријеке

Те ноћи, када се над Босном надвила тама тежа од саме смрти, када су се звијезде угасиле, а вјетар – тај стари свједок људске патње – шаптао, и ријеке су заплакале. Чинило се да у тим сузама носе гријехе свих наших тетака, амиџа, даиџа, комшија – и оних што су чинили, и оних што су шутјели. Ако ишта у овом проклетом свијету има душу, онда су то босанске ријеке. Јер оне памте. Памте како човјек човјеку може бити вук, а потом, у цркви, џамији или негдје између, склопити руке или пасти ничице на тло и молити Бога да га не казни. Памте и очи жена док су гледале у даљину, тражећи дјецу која се нису вратила. Та дјеца су бар имала мајке да гледају за њима, а ова…

Адел, Мила, Сергеј и многа друга дјеца била су дјеца сиротишта. Долазили су носећи путне торбе. Кофери су били превише драгоцјени за њихову родбину која их је ту остављала. Тако је бар било у случају ово троје дјеце, остављених без родитеља, препуштени ионако многобројним породицама својих тетака, амиџа и даиџа.

Адел је стигао први, тихо, с очима пуним питања на која његов даиџа није имао одговоре. Само би, као и увијек, провукао прсте кроз своју дугу, густу браду у коју је стала сва његова вјера, људскост и понос, те рекао: „Јах, судбина. Остављам те Аллаху на чување.“

А Мила наша, како јој и само име каже, мило и мирно дијете – што нисмо могли закључити њеним доласком. Грцала је у сузама, плачући без престанка све док јој сузе нису пресушиле и остао само мук који је одзвањао ходницима. Милу је довела тетка која није имала милости за њене сузе јер, тобоже, њена дјеца осташе на селу, а она – сретница – добила је прилику да живи у граду и чује звоно цркве на сваком кораку. А они, док из свог засеока стигну до цркве, трпе трачеве о блатњавој, најпрљавијој обући збора.

Сеги бој, како су га дјеца звала – Сергеј, отресито и поносно дијете још поноснијег амиџе Ибре, црвеног. Довео је Сергеја паметујући директорици сиротишта како, без Тита, ни сиротиште више није што је било, али његов Сергеј, одгојено дијете у духу старе државе, направити ће револуцију – и њега још поноснијег. Превише је то памети у једној кући, па га је довео овдје да уради нешто за систем кад је већ статусно сироче.

Првих дана, у њиховим погледима смјењивали су се страх и нада. У постељама које покушавају пружити топлину, та дјеца су учила поново дисати, смијати се – и, најважније, учила вјеровати себи и другима. А можда једног дана и будућности. Има дана када се све чини као позоришна представа у којој нико не зна текст.

Маида, њихова старатељка, кретала се кроз ходнике као сјенка, са зимским капутом који никад није скидала – чак ни кад би огањ пуцкетао у старој пећи. Њен поглед био је уморан, али пун топлине и љубави. У њеном присуству сиротиште је постајало више од установе – постајало је породица.

А о блискости Адела, Миле и Сергеја, тешко да се могла наћи права и потпуна ријеч за оно што су они имали и гајили у овом сиротишту.

Стигло је љето. Маида је, иако преплашена од могућих посљедица, први пут откако се сиротиште отворило у овом граду, одвела дјецу на Уну. Ријека Уна – лијепа и дивља – шаптала је кроз кањоне пјесму о љубави коју су ова дјеца осјетила тог дана више него икада прије у свом животу.

Смијех је одјекивао зраком док су трчали по обали, правили куле од пијеска, пливали, а неки тек учили пливати.

– Сергеј, силази с те врбе и потражи Милу, и дођите до мене да вам прочитам нешто! – продера се Адел.

– Шта је толико битно да не може чекати док се вратимо? Зар да трошимо вријеме на било шта друго осим пливања? – одговори пресретна Мила, која је чула Адела и прије него што је Сергеј стигао до ње.

– Стигла ми је порука од даиџе, слушајте:

„Не правдам ти се, то је Аллахова воља. Само тражим халала.“

– Не желим слушати те изговоре под окриљем вјере. Брзо нам реци шта хоће тај краткохлачни, брадати створ.

– Ахаха, Сеги боy, каква је то нова ријеч – “краткохлачни”? – кикотала се Мила.

– Моја! Кад дође вријеме, читат ћеш све што сам документовао овдје.

Сергеј је писао – у глави, јер папира није било довољно, а оловке су биле драгоцјеност. Писао је ријечи које је касније мрзио, па опет волио.

– Добро, вас двоје, слушајте сад. Даиџа је имао кћерку Есму. Удао ју је са седамнаест година, одмах послије завршене средње школе, за неког брата у Њемачкој који их је финансирао. Он, како је напредовао у вјери, одлучи да се из ћафирске земље врате у Босну. И дођоше. А Есма пала у депресију. Ја мислим да ју је све подсјетило и вратило у биједу у којој смо расли с даиџом. Не знам, али Есма се отровала. Тужно је то, другари. Умјесто да је одведу доктору, као што Маида нас води за најмању ситницу, лијечили су је којекаквим приправцима с медом и чурекотом, те детокс-хиџамом. Даиџа сада не излази из џамије Краљ Фахд.

– Стани, Аделе, стани. Читао сам – ако су знали праве мјере, требало је да помогне. Као и кинеска метода детокса коју ти твоји зову хиџама. Знаш, закони природе су једноставни. – Сергеј је користио сваку прилику да звучи паметно.

– Тужно. Знате, када је тетка посљедњи пут дошла у посјету, рече да је коначно сишла у град. Али поред свих могућности које је град пружао, моја сестра од тетке редовно је на обалама Врбаса с иглом. А што је још горе од тога – то је њен нови комшилук. Срамоти је. Иако је постала чланица збора Цркве Рођења Пресвете Богородице, тетка је неутјешна – настави Мила.

– Ех, па ја сам срећник. Мене амиџа не гњави темама од куће. Паметан је он човјек, неће да ми одузима енергију свакодневним глупостима, како бих ја могао овдје напредовати. Једва чекам да стасам и да му први дођем на врата – још крупнији и још паметнији од њега.

Адел и Мила су шутјели на његове ријечи. Знали су оно што Сергеј није. Нису жељели да му још и они убијају наду. Онај дан када га је амиџа оставио у сиротишту, на повратку кући, бацио се с моста у набујалу Сану.

Послије овог разговора, дјецу је обузела нека горчина – она стара мисао коју су гутали као хладну јуху: можда су и заслужили бити овдје. Можда су рођени с нечим поквареним у себи. Јер сви су они овдје, поред сродника – били остављени.

Као и свако дијете, брзо су заборавили тренутне мисли те се вратили активностима. Сергеј је запливао заједно с Милом. Уна је била тиркизна, чиста, савршена за купање. Сергеј се јуначио као што је само он знао – пливао је све ближе брзацима. У почетку је било забавно, али паника је брзо замијенила узбуђење. Руке су му беспомоћно млатиле по површини, али нико није примијетио. Сви су се смијали, прскали. Сергејев бој је нестао испод воде – без гласа.

Сергеј је нестао. Нестати – то је била ријеч коју су одрасли користили кад неко оде, а не знају како да објасне зашто. Тијело су пронашли касније, низводно, заглављено међу гранама.

Дани у сиротишту су пролазили као и било гдје друго – низали су се час лијепи, час мање лијепи тренуци, али оно што је засигурно чинило велику радост дјеци били су сви државни и вјерски празници, када су се дјеца осјећала посебним. Поклони, донације, пакетићи, нова одјећа, камере телевизије која их је снимала, а касније су исте гледали у вечерњим сатима – све то била је круна сваког празника.

Мила се повукла, шутке је оцртавала сиве зидове дома. Додавала је дашак боје гдје год би стигла и чекала, у својој соби, до неке нове донације и нових боја. Адел је читао. Маида му је донијела Достојевског. Није разумио све, али нешто у том човјеку говорило је његовим гласом: бол, кривња, нада, искупљење. Сви они овдје били су Раскољникови мали рођаци – сваки са својим злочином без доказа. Једне вечери, кад је Маида гасила свјетла, сјео је на под собе и питао Бога: зна ли Он за њих? Чује ли Он тишину њиховог бола, како вриште без гласа? И тада је схватио: Бог сиротишта није онај с неба. Бог сиротишта је у очима онога који подијели корицу хљеба, рекавши: “Бит ће боље, видјети ћеш.”

Дјеца су стасавала, одлазила – нека удомљена, нека изгубљена. Сиротиште је остајало исто.

И Адел је отишао. Завршио је студије електротехнике, запослио се и купио кућу у граду на обали ријеке Босне.

***

“Мила, тета Мила, брзо дођите у канцеларију тете Маиде!” – узвикивала је мала дјевојчица.

Сигурно се нешто десило… никад ме не омета док сликам?! – помислила је, хитро се крећући према Маидиној канцеларији.

“Откуд, откуд ти?” – узбуђено и сјетно узвикнула је Мила, док се Маида задовољно смјешкала.

“Ееех, чему вакат, томе и вријеме. Дошао сам по тебе.”

“Стани, па како то сад одједном тако? Зар ниси рекао да, ако не пођем с тобом, више никада нећеш доћи по мене?”

“Хајде ти, мало злопамтило, пусти… Тад сам био млад и глуп.”

Разговор између њих двоје текао је дубоко у ноћ.

***

Вјенчали су се и преселили у своју кућу. Нове комшије су Милу прихватиле као кћерку. На путу је била и беба.

Био је миран, поприлично спаран дан за мјесец мај. Мила, већ у поодмаклој трудноћи, лежала је на каучу. Већ данима је осјећала тиху нелагоду. Устала је и прошетала по кући.

“Ево кише” – шаптала је тихо да не пробуди Адела, док су прве капи почеле ударати о стакло. Лагано се увукла под јорган крај Адела и заспала. Грмљавина је парала ноћ, а киша је постајала све јача и јача.

Око поноћи пробудила их је вика комшија. Људи су излазили из кућа, панично покушавајући спасити све што се могло спасити. Вода је почела пунити и њихово двориште. Када су стигли до улазних врата, бујица их је натјерала да се врате на спрат. Адел је укључио ТВ како би смирио Милу и скренуо јој пажњу док смисли нешто.

“У раздобљу од само 48 сати пало је у неким подручјима Босне и Херцеговине око 150 литара кише по метру квадратном. Управо имамо информације да су под водом градови Зеница, Маглај, Добој, а ништа мање нису угрожени ни градови на ријеци Сави. Моле се грађани да…”

Прије него што је искључио телевизор, Мила је скочила с кауча и јецајући га загрлила.

“Адел, љубави…”

Стајали су уплакани и загрљени на спрату своје тек купљене, поплављене куће. Родитеље им је узела судбина – без најаве и без милости. Али шта је судбина ако не учитељица строгих метода? Оно што су други, као дјеца, примали кроз ријечи и загрљаје, они су сами учили кроз тишину и искуство. И то знање је дубље, чвршће, непролазно.

“Види, Мила… погледај ме. Наше дијете ће имати родитеље.”

“Хоће, само ако ми…” – Мила је покушавала да каже било шта, али је страх био јачи од свега.

Бљесак са неба их је заслијепио – био је то хеликоптер који је дошао по њих. Адел није видио хеликоптер, није видио ништа од тог бљештавила, али је осјетио Бога – оног истог Бога у којег је сумњао. Тихо је изустио:

“Елхамдулиллах.”

Наставиће се ... 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: