детаљ слике: КРК Арт дизајн

Цветник женских имена

(Љубица Жикић, Архив Војводине - Нови Сад и Књижевни ЕСНАФ - Београд, 2025. II допуњено издање)

Ова јединствена публикација истражује повезаност женских имена са народном традицијом, биљкама, песништвом и музиком, нудећи читаоцима мултидисциплинарни приступ који повезује лингвистику, етнологију, књижевност и антропологију. Књига не само да истражује историјско и симболичко значење имена, већ их повезује са народним обичајима, песмама и митолошким мотивима, обогаћујући културну баштину. Ауторка кроз богату наративну структуру и лирске елементе осветљава дубоко укорењене традиције и њихову везу са идентитетом жене кроз векове.

Њена естетска, академска и друштвена вредност чине је незаобилазним издањем за све који се баве истраживањем језика, фолклора, културе и уметности. Књига је значајан допринос не само академским студијама, већ и широј публици која жели да разуме културну историју и симболику женских имена у народној баштини. Због своје оригиналности, истраживачке дубине и доприноса очувању народних вредности, сматрам да књига Цветник женских имена заслужује посебну пажњу и надам се да ће бити препозната као дело од значаја за културну и научну заједницу.

уредник: Илија Шаула

Ђ

ЂУРЂЕВКА, ЂУРЂИЦА – женска имена настала према називу биљке ђурђевак, која цвета око Ђурђевдана, због чега је и добила то име. Цвет ђурђевка се одликује изузетном лепотом и снажним мирисом па је народ пожелео да лепоту и бујност овог цвета симболично пренесе на своје потомство. Имена симболизују плодност, одважност, духовну и физичку снагу. Имена као што су Ђурђа, Ђурђија, Ђурђена и мушка Ђорђе и Ђурађ настала су према светом Ђорђу – Ђурђу, који је био храбар Христов војник, човекољубац и чудотворац [13, стр. 144].

ЂУРЂЕВАК, ЂУРЂИЦА или ЂУРЂЕВО ЦВЕЋЕ – Convallaria majalis L. из породице ђурђевка (Convallariaceae) је вишегодишња зељаста биљка из чијег поданка сваке године избија нова биљка са два дугачка и зашиљена листа. Бели цветови су у облику звончића сакупљени на врху биљке и имају врло пријатан мирис. Расте у шумама, крај потока по свим нашим земљама, а гаји се и по баштама.

Ђурђевак је већ по свом имену непосредно био повезан са ђурђевданским празновањем буђења природе. Ђурђевдан је најомиљенији светац и славе га сви јужнословенски народи. Народ је овај празник доживљавао као границу између зиме и лета, када сунчеви зраци побеђују зимске непријатељске силе, а та победа је крунисана цветним баштама и ливадама. Тада су започињали сви важнији пољски радови [1, стр. 327]. Бела боја цветова ђурђевка симболизује светлост старог врховног божанства Вида, чије је особине делимично наследио свети Ђорђе [34, стр. 327]. Ђурђевак има значајну улогу у љубавним гатањима, која су окренута будућој срећи младенаца. На Биљани петак у поноћ, уочи Ђурђевдана, жене излазе на поља и беру ђурђевак и друго разноврсно биље и цвеће, које тада има посебну магијску моћ. Старије жене подучавају младе девојке да тумаче значење биља. Од набраних трава прави се свежањ (ђурђевдански букет) и оставља на скровито место, како би током године доприносио здрављу [34, стр. 85 и стр. 91].

У ђурђевданском обреду плете се венац од цвећа и трава (бршљан, здравац, јоргован, селен, калопер) и ставља на кошнице, у винограде и на житна поља. Венац је симбол поднете жртве у име плодности њива и заштите усева од сваког зла [31, стр. 75]. Ђурђевданска љубавна гатања окренута су срећи у љубави. Као некада и данас се рано ујутру креће на ђурђевдански уранак. Састанак се обично одржава на ливади, крај извора, где се изводе разне игре. У кордунским и личким селима на брдима се пале велике ватре и уз песме, игре и пошалице пеку се печенице. Највеће ђурђевданско окупљање Кордунаша било је на Дарди, на врху Петрове горе. Ова окупљања ушла су и у народну песму:

Једва чекам ђурђевданске ноћи,
Кад ћу млада на уранак поћи.
Кад ћемо се кола наиграти,
Наиграти, пјесме напјевати.

[32, стр. 39]

На Ђурђевдан не ваља спавати да не би болела глава. Ђурђевдан обележава листање и бујање природе. Зато су тада и хајдуци кретали од својих јатака у нове борбе. Срби верују да свети Ђорђе помаже свима у невољи и зато су га многе породице узеле за славу. Народ слави на хришћански начин, али је у славље унео и низ паганских елемената.

За Ђурђевдан је везана изрека: „Дај ти мени весели дан Ђурђев, ја ћу тебе траве и цвијета.” Ако је на Ђурђевдан ведро, биће родна година; ако пада киша, биће сушно, а ако пада првог и другог дана по Ђурђевдану, биће лето кишовито [13, стр. 146]. Благородна ђурђевска киша приписује се самом светитељу.

Ђурђевак је отровна биљка и у народу се мало користи за лечење. Листови држани у винском сирћету стављају се против главобоље и болова од реуме. Осушени ђурђевак убран уочи Ђурђевдана ушмркава се ради лечења кијавице. Суви листови су добри и код срчаних болести и повишеног крвног притиска [11, стр. 159; 30, стр. 98].

Иако га краси диван цвет и мирис, ђурђевак није опеван у народној песми. Међутим, Ђурђевдану су посвећене многе песме:

Када дође бијел дан Ђурђев,
Сва се гора листом преобуче
Црна земља травом и цвијетом,
планине се наките јабланом.

или

Девојка је Ђурђев дан молила:
„Ђурђев данче кад ми опет дођеш,
Код матере мене да не нађеш:
Ја л’ удата, ја ли укопана;
Пре удата него укопана.”

[19, стр. 236]

ЂУРЂЕНО, МОМО УБАВА!

– Ђурђено, момо убава,
а што си тол’ко убава?
Да л’ си од башчу никнала,
ил’ си од Бога паднала,
ил’ те је мајка родила?

– Нисам од башчу никнала,
нит’ сам од Бога паднала,
нег’ ме је мајка родила,
нег’ ме је мајка родила.

На Великден ме родила,
на Ђурђевдан ме крстила,
сас рујно вино појила,
сас здравац траву бањала,
сас бело млеко дојила.

За тој сам бела, румена,
За тој сам танка, висока,
За тој ме зову Ђурђена!

[63, стр. 103]

Наставиће се на неко друго слово и неко друго име

***

Књигу можете поручити код ауторке у инбокс на фејсбуку. 
Кликом на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: