детаљ слике: КРК Арт дизајн

Саша Кнежевић: На српским крстовима ће увијек бити јабуке, а не авокадо 

У свету књижевности, име Саше Кнежевића већ дуго звучи снажно и препознатљиво. Као редовни професор Катедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, и истовремено плодан књижевник са пет романа, две драме и бројним научним радовима и антологијама иза себе, професор Кнежевић представља јединствен спој научника и уметника. Његов пут од асистента до редовног професора, као и његов богати књижевни опус, сведоче о посвећености и страсти према српској књижевности и језику. У оквиру наше рубрике "Разговори", имали смо част да разговарамо са професором Кнежевићем о његовом стваралаштву, изазовима савремене књижевности и његовом погледу на место књижевности у данашњем друштву.

Научни радови о појединим књижевним дјелима морају бити управо то, јабуке на крстовима које представљају та остварења. То је стих из једне Ристовићеве пјесме, а шта може бити љепши наслов од једног осмерца. Примарна функција науке о књижевности мора бити афирмација онога што је језички и стилски најбоље у српској литератури, односно оних који су њени најбољи репрезенти, а не афирмација научних знања и интелектуалистичких вјештина оних/нас који о тим дјелима судимо.

- Саша Кнежевић.

Књижевни ЕСНАФ – 08.05.2025.

Разговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

Можете ли нам понудити дубљи увид у главне теме и поруке које се провлаче кроз вашу нову књигу „Јабуке на крстовима“? Како видите место књиге "Јабуке на крстовима" у вашем досадашњем опусу? Да ли она представља наставак истраживања неких ранијих тема или означава неки нови правац у вашем стваралаштву?

У књизи Јабуке на крствоима сакупљени су моји научни радови о савременим српским ствараоцима, отуда и поднаслов Огледи о задужбинарима српског језика. С обзиром на чињеницу да сам ја првенствено фолкориста и да је фокус мог научног рада надасве српска народна књижевност и фолклористика у ширем значењу, ова књига је прва у којој сам изашао из тог оквира. У ранијој студији Препознавања објављени су моји радови о интеракцији усмене и писане књижевности, али у овој они нису иманентно својство како појединачних темата тако ни књиге у цјелини. С обзиром да се у мом научном дјелању настојим првенствено базирати на проучавању српске књижевности на просторима Босне и Херцеговине и у овој књизи су аутори са ових простора најзаступљенији. У њеном првом дијелу Као суво дрво у планини уводни текст је о Рајку Ногу, два су посвећена значајним, а скрајнутим пјесницима Српског Сарајева, два изванредном пјеснику Слободану Ристовићи кога је промашила и пјесничка слава, али и значајне пјесничке награде. Посљедњи прилог у књизи је посвећен великом српском писцу Ранку Рисојевићу, засигурно најзначајнијем живом ствараоцу на српском језику у Републици Српској, човјеку чије је нечланство у АНУРС доказ како фукционише наша књижевна махала. 

С обзиром на дубоко укорењен симболизам јабука на крсту у нашем народу, како сте одлучили да тај мотив постане централни наслов и вероватно окосница ваше нове књиге?

Научни радови о појединим књижевним дјелима морају бити управо то, јабуке на крстовима које представљају та остварења. То је стих из једне Ристовићеве пјесме, а шта може бити љепши наслов од једног осмерца. Примарна функција науке о књижевности мора бити афирмација онога што је језички и стилски најбоље у српској литератури, односно оних који су њени најбољи репрезенти, а не афирмација научних знања и интелектуалистичких вјештина оних/нас који о тим дјелима судимо.

У великој мери, егзодус сарајевских Срба представља важан аспект вашег књижевног рада. Како се теме везане за егзодус осликавају у вашим делима?

Судбина сарајевских Срба, чији је преломни дио и сам егзодус, обиљижила је постанак и опстанак Републике Српске. Четири рада у овој књизи су посвећена тој великој рани на срцу српског народа западно од Дрине. Велика и важна литература је настала и на моју срећу тек настаје на ову тему. Посебно бих истакао текст Дневничка литература о отаџбинском рату јер је дневник једна форма у којој свједоци тих дешавања који немају литерарне амбиције изванредно приказују хронотоп ратног Српског Сарајева. На сву срећу појављују се аутори који о њему пишу из суштаствене перспективе дјетета у рату, дјетета коме само у личној карти пише Сарајево. У задњих годину дана добили смо сјајан роман на ову тему Црвени кровови Неде Бјелановић, а недавно и књигу Дјеца коју није волио свијет Бојана Вегаре, која припада овој дневничкој литератури у ширем смислу и на чудесан начин корелира са Силосом Славка Јовичићаи Дневником ратног хирурга доктора Миодрага Лазића који чине исходиште мог рада.

Као писац, на који начин повезујете теме детињства и рата у својим причама? Колико је аутобиографски елемент присутан у тим наративима, и како та искуства утичу на вашу способност да пренесете осећаје и слике на читаоце?

Све су наше јуначке пјесме о Косову,каже у првој реченици предговора своје антологије Рајко Ного. Тако су и све наше приче, приче о дјетињству. Искрено можете писати само о ономе што вас боли, зато су све најљепше љубавне пјесме тужне. Ја пишем о ономе што бих ја волио да читам, дакле, моје приче и романи су више аутобиографски из угла читаоца, него из угла ствараоца, јер стваралац мора бити вјешт лажов, ако то није, ту нема књижевности.

Какве промене приметите у српској књижевности у последњим годинама? Да ли су се појавиле нове тематске или стилистичке струје које вас посебно инспиришу или изазивају?

Ако бисмо судили према награђеним или дјелима која су била у ужем кругу за знатне прозне књижевне награде реактуализована је тематика рата, овог посљедњег, из перспективе аутора који су га доживјели и преживјели као дјеца или млади људи. У питању је закашњела реакција критике која као и увијек сном мртвијем спава. Мени се чини да је поезија знатно животнија, спремнија на промјене, да су пјесници, или барем најбољи међ њима, много храбрији од прозних писаца.  

Како процењујете стање српског језика данас? Да ли постоје специфичне препреке или изазови с којима се суочавамо у очувању језика као дела нашег идентитета?

Највећи проблем српског језика је у томе што се драстично смањује број његових изворних говорника. Донесени су закони у Србији и Републици Српској који су још више обесмислили ову проблематику. Шта то значи што ћемо писати ћирилицу, ако не знамо њене графеме? Елементарна неписменост је продукт опште релативизације у друштву у коме влада девиза: Сви разумијемо шта је хтио рећи! Е, па ја не разумијем, нећу да разумијем. Господари јавног простора, попијте воде, избројте барем до осам, а онда кажите то што сви разумијемо.

У којој мери верујете да књижевност може бити моћан алат за очување језика и културе?

Имамо закон, али не знамо како да артикулишемо његову примјену. Ево приједлога. Сви јавни сервиси, односно све телевизије са националном фреквенцијом дужне су у ударним терминима пуштати најљепше пјесме српске и свјетске књижевности које говоре сами пјесници или релевантни глумци. Замислите да два пута дневно на РТС-у или РТРС-у имате овакве садржаје. Оплеменило би то и најгрубљу душу и прочистило и најзачепљеније уво.

Како видите улогу универзитетског професора у друштву данас? На који начин сматрате да ваша књижевна дела утичу на студенте, и како њихова перспектива обогаћује вашу властиту креативност и разумевање?

Првенствена улога универзитетског професора данас је да буде уз своје студенте. Професори који нису уз своје студенте не би сутра били ни уз своју дјецу. Студенти оплемењују наше битисање у свијету. Замислите привилегију да цијели живот радите са младим људима и то са најбољим међу њима. Настава је најбоље средство детоксикације ума у времену које нам је дато за живот.

Када размишљате о тематским и стилистичким тенденцијама које приметите у књижевности данашње омладине, шта су то најистакнутије карактеристике? Како иновативности младих аутора обликују будућност књижевне сцене?

Велики је проблем што наши млади писци веома касно објављују своју прву књигу. Не постоји системска подршка младим ствараоцима која би нам омогућила бољи преглед стања. Кроз конкурс Млади србиста који годинама организује моја Катедра на Филозофском факултету на Палама имали смо прилику прочитати изузетне радове, невјероватно зреле и поетички вриједне. Нажалост нисмо имали адекватну подршку да их сакупимо и објавимо у годишњим зборницима који би тим младим људима били подстрек за даљи рад.

Када замишљате о будућности српске књижевности за десет година, какве промене или развојне токове очекујете? Да ли верујете да ће се појавити нове форме изражавања?

Прије неколико година појавила се форма кратке приче под називом твитер-прича. Данас твитер више не постоји под тим именом, али је прича остала. Нове форме ће настајати и нестајати, али ће на српским крстовима увијек бити јабуке, а не авокадо или манго.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: