детаљ слике: Валентина Берић

ЧАРОЛИЈА

Са источне стране сунце је буди загрљену у сјају његових снажних мишића. Коса прошарана сједим власима, плаве очи у које уплови у мирну и сигурну луку. Метар и шездесет и шест лако се скупи међу његове чврсте руке. По који килограм вишка којих се упорно жели ослободити њему не смета.

„Најлијепша си баш таква каква јеси“, понављао би јој док је њежно љубио.

Прво врат, ту је најосјетљивија. Цијелим тијелом прострујила би јој струја узбуђења. Он, мангуп, зна шта она воли, а његова љубав је немјерљива, па би настављао да је обасипа пољупцима. Не жели да устане, да прекине чаролију која траје као најлијепши сан.

„Данас ћемо цијели дан овако“, говорио би држећи је чврсто и њежно.

Њена дуга коса често му је шкакљала нос па би само пухнуо у њу и насмијао се.

„Нисам вјеровао да на свијету постоји жена као ти. Све су биле сличне у мору једнакости и поремећених вриједности. А ти, застао би на кратко гутајући је погледом, ти си нешто сасвим посебно. Бог ме наградио иако то можда нисам заслужио.“ Сат откуцава број шест на казаљци.

„Хајде, вријеме је да устајемо, шапће му на ухо, имамо обавеза што нас чекају.“

Мирис мора мјеша се са свијетлом зоре. Кућа купљена заједничким снагама удаљена је од морске струје неколицину стотина метара, баш како она воли.

Кристијан и Елена мир и спокој нашли су изван градске гужве, али послом су били везани за градско сивило.

„Данас је недјеља, не морамо устајати још, а и сада је најслађе постати једно“, говори јој док му рука клизи низ њену бедру. Ватра се распламсава, усне се спајају, груди су јој набрекле, он их обожава, дубине су отворене да се у њих обострано потопе са осмјехом.

„Богињо моја“, биле су ријечи у буђењу јутра.

Прсти су јој уроњени у његов „трапезиус“  раскошна мишићава леђа која би подметнуо да је заштити од свега и свих. И одједном, све је постало бескрај љубави, те једине вриједности без цијене, драгоцјености за чување када ти је свемир поклони. Никада није био груб зато је био један једини. Знао је како да је освоји, како да сруши зидове подигнуте око ње. Ту тврђаву добро чувану, затворену за погрешне, све док није дошао он. Уздах им се отимао док су га заустављали врелим уснама као жар.

Лагани повјетарац плесао је у ритму са дугим бијелим завјесама као морски таласи. Заједно су десет година. Прошли су тугу и срећу држећи се чврсто за руке. Када су, након дуго времена и превелике жеље, сазнали да ће постати родитељи нису могли зауставити сузе радоснице. А онда, ненадно, као гром из ведра неба, Елена је изгубила бебу. Депресивна, анксиозна без жеље и наде за ново сутра, Кристијан је успио својом љубављу заљечити њену бол. Та спона између два срца постала је тако јака да су једно другом били све што је потребно. Разумјевање, поштовање само су хранили и уздизали узајамну љубав. Када би пала, ухватио би је. Када би њему било тешко знала је како да му заљечи осмјехом бол.

Усне су му клизиле по њеном тијелу, она је узвраћала чврстим загрљајем, дланови су се спајали, а ватра је подизала температуру мора.

„Могли би овако цијели дан, шаптао би јој на ухо. Волим те, желим те, у сваки мој атом уносиш срећу.“ Љубила га је предано, вољећи га као да је задњи пут. Како је он знао, тако је и она знала гдје је најосјетљивији. Љубила му је образе, заједно су уздисали док их је повјетарац раскривао. А онда, заспали загрљени, огољени једно пред другим, баш онако како у искреној љубави између двоје вољених треба да буде. Лавеж пса тргнуо их је из загрљаја.

„Колико је сати?“, повикала је Елена. Кристијан се само насмијао, љубећи јој усне и рекао: „не журимо нигдје и све стижемо.“

Елена се спретно извукла из његових руку и отишла до купатила. Сада већ поподневно туширање јој је пријало, али под тушем се створио он. Насмијали су се обоје, али су остали мирни.

Вожња до првог града, набавка потребних намирница и обављање свих потребних обавеза, одузела им је неколико сати. Љетна врућина је била изражена, зраком је кружило бар четрдесет у хладу.

„Таман стигнемо отпливати и расхладити се у мору“, говори јој држећи је за руку.

„Да, али прво морамо спремити вечеру.“

У кухињи је био експерт. Дугогодишњи самачки живот научио га је да не постоје мушки и женски послови, баш као и њу. Није био од оних мушкараца што само месо једу. Поврће и риба били су његов фаворит. Заједно би спремали, јер вријеме проведено заједно највећи је благослов у данашњем брзом стилу живљења. А онда би се, након вечере, спустили до мора пред залазак сунца. Тада је најмирније, најтоплије пливати у плавом бескрају. Задиркивао би је, а она би се бунила, јер није била врстан пливач као он. Она је вољела полако, мирно, не превише далеко пливати, а он је био риба у мору. И док би отишао да свој устаљени пут пливања заврши, она би уживала у заласку сунца, лежећи на топлом пијеску.

Сумрак их је покривао у загрљају, сањајући заједничку радост без краја. Тако је најбоље, вољети се и у добру и у злу, држећи се за руке кроз које протиче заједништво. Љубав је једина свијетла тачка у овом свјетском мраку.

Како је лијепо имати неког и некоме бити све.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: