 | Марија Шуковић Вучковић | |
| |
детаљ слике: Marija Š. Vučković art
Садржано у траговима
Хтјели смо да шетамо али су улице биле ледене
Моји ђонови склиски и чизме наслијеђене
Громаде неочишћеног поцрњелог снијега
Раме за које се држим док гледам преко њега
Гацко је мјесто радње у сновима које памтим
Тамо се сакрило нешто што не могу да схватим
Нешто што је пострани, што ме гледа из сјена
Што сам сматрала својим док не бијах још жена
Кад сањам извирује из мојих очију изнутра
Да ми се открије цијело, па га заборавим сутра
Облачи позната лица и ношене кошуље
И изговара приче што сам чезнула да чујем
Под овим стаблом каже ти си заспала док сам
Свирао топле баладе и објашњавао ко сам
Над овом црном земљом што ми се с прстију љушти
Ти си посматрала нијемо предио који се руши
И знајући све што јесам откорачала си лако
Постао сам нико претворен у сваког
Сад да ме опет нађеш ломиш се по леду
А ја сам само траг на твоме десном ребру
Када подигнем капке шта је истина не знам
Неко у мени мени напуштен, неко у мени презрен
Али знам док стојим у подсвијести на прагу
Увијек нас дотуче што садржано је у трагу
