детаљ слике: КРК Арт дизајн

РЕЧ ИЗГОВОРЕНА ПЕСМОМ

Јованка Стојчиновић Николић, Сунце под језиком, Српска књижевна задруга, Београд 2021

Тања Прокопљевић

Јованка Стојчиновић Николић песникиња, прозаиста и есеиста из Добоја. Својом је појавом
и својим делом запажена на српској књижевној сцени објавивши шеснаест ауторских
збирки песама, књигу прича и књигу књижевних критика. Такође, она је добитница вишесавремених песничких награда, те оснивач разних
културних манифестација. А, била је и председник Удружења књижевника Републике Српске.

Све у свему, ради
се о ауторки која је у друштву у којем се налази, на свој начин и према свом
виђењу, годинама ткала свој уметнички пут. Тако је јавности покушавала да пренесе
своју љубав према књижевности, те и да поезију смести на видљиву лествицу друштвених
збивања. Чинећи то свесно или несвесно, желела је, највероватније, баш као и
сваки песник овог света, да песмом промени свет око себе –  да га учини бољим или да га пролепша. У томе
је доиста успела.

Следећи своје
инстинкте и ентузијазам када је поезија у питању, али и сама уметност уопште.
Јованка Николић, песникиња и поред крупних друштвених ангажовања и обавеза,
поново нам је изнедрила седамнаесту књигу песама по реду. Пред нама је, дакле, нови
објављени рукопис Јованке Стојчиновић Николић, који је у рухо обукао познати
издавач – чувена Српска књижевна задруга.

Изузетан
наслов нове збирке Јованке Стојчиновић Николић, чини да књигу запазе не само они
који прате савремену поезију, воле Јованку и њену песму. Већ и они предани поезији
и њеној мистичности, који су негде тихо скривени од ока света и који зборе само
песничким језиком и живе у духу поезије.

Ипак, не би
било наодмет, да пре удубљивања у сам наслов књиге, завиримо у садржај збирке и
 ту пронађемо везу са насловом и његовим
метафорама;

Збирка има
четири циклуса: Насуканина спрудове (Између Земље и свемира), Калемљење сунца
(Освјетљења), Као из дубине (Понављање призора) и С оне стране свијета. По
садржају циклуси су међусобно повезани самом чињеницом да су песме заправо лични
печат ауторов настао на основу проживљеног искуства које се претворило у писану
реч, а потом у песму. И, имена циклуса су, морамо признати, у складу. Али су по
садржају циклуси ипак релативно одвојени један од другог.

Први циклус је сетно сећање, можда, на љубавни растанак или изгубљено
биће које је напустило овај свет и песникињу оставило да тугује за његовом
присношћу и додирима. Оставило је да се пронађе у снази песме. Можда је то ипак
само вапај за заљубљеношћу која више није присутна. Можда, јер песникиња нам ни
у једној песми то прецизно није открила. Много је лепих стилских фигура садржано
у песмама првог циклуса, али и у овој читавој збирци песама. Песникиња читаоцу константно
покушава  да дочара своју бол јер телесно
није поред онога ко јој је значио читав свет. „О моје њежне руке два бијела завоја“, вапи песникиња за
својим бићем дочаравајући потребу за њим и упорно стиховима приказујући величину
своје љубави за коју зна да неће никада престати. То говоре и стихови песме Преко вјетрова који кажу: У нашим влажним тијелима Свемир ће / започети
стогодишњуљубав. Губитак за песникињу
подразумева тугу попут смрти при самом животу, сведочи рецимо и песма  Зрнце
свјетла (Као да смо живи), али и друге песме овог првог циклуса. Из смрти
једино је могућ живот уз утеху песме или у њеном стварању уколико се ради о
ставараоцу. Песникиња зна да препуштање поезији подразумева овековечење љубави
и проживљених тренутака са њом. Свемир,
који песникиња у првом циклусу у песмама често помиње. Може бити метафора за
песму која гледа и даље од живота, стиже са неба и расплињује своје тајне и
моћи унутар живота. Тако се живот наставља уз песму и једино је за некога тако
и могуће, а сазнања су неодвојива од песме која може досегнути и до оних
најмудријих висина – а тада се рађају мудре песме. Таква једна мудра песма је прва
песма првог циклуса. Њени нам стихови кажу: Узми
моју патњу Тежу од смрти / Тек тада ћеш сазнати / Колико мало свјетлости треба
за живот. Доказујући да је човеку мало љубави и страсти довољно да са њима превазиђе
све мучне препреке живота, које не би могао без те проживљене страствене
радости, тог светла које Јованка помиње. А, која заправо, може да бива само у
највећој скромности и једино тако постане и највеће спасење – ПЕСМА. На крају
овог циклуса сусрећемо се са још једном мудром песмом која се налази на самом крају
циклуса и последња је у низу. Њоме песникиња долази до философског размишљања и
из тога иде и наслов ове песме који гласи Запитаност.
У овој песми стихови нам зборе: Све више
се питам / Да ли си ти Онај који ме ставио / На Врх мача / Или (ме) са њега
Скинуо. Прочитавши ову песму песникиња нам улива трачак сумње да се можда у
песмама првог циклсуа обраћа самом Господу и љубави према њему, те да нам то
овом песмом и открива. Као и касније читавом књигом. Овде је интересантно да се
питам како је могуће да је према Господу толика телесна присност прижељкивана и
одакле то песнику и због чега? Можда због тога, што је баш он песникињи даровао
тело и са њим живот. Све у свему, мудре песме свакако произилазе из највећег бола
и чежње, доказује Јованка овом својом књигом. А посебно њеним првим циклусом у
коме њене две наведене песме мудрости могле би комотно да замене своја места,
те да она која је последња буде на првом месту. А, она прва на последњем месту
овог циклуса. Не би се погрешило јер би се онда на саму запитаност одговорило; да је животу потребно мало, баш као што нам је уосталом и сама рекла својим стиховима.

            И други циклус збирке Сунце под језиком посвећен је песмама
које покушавају да овековече лепе тренутке у љубави. У овом циклсу овога пута је
све присутнија реч сунце као метафора.
Реч сунце се појављивало и у првом
циклусу ове књиге, али је чешће имало значење правога сунца које греје и
улепшава дане. У другом циклусу, пак, сунце се приказује у метафори значења
који је инициран у самом наслову књиге. Па и наслов циклуса Калемљење сунца га помиње. И ту читајући
долазимо до дубљих размишљања у смислу значења самог наслова читаве збирке. Заправо,
метафоре сунцам које се у наслову могу тумачити на више начина, као и сама
метафора сунца у појединим песмама овог циклуса. Лично одабирам да тумачим – да
је сунце у наслову, заправо, метафора за реч која има моћ да постане песма. Сунце под језиком је, дакле, та
неизговорена реч коју наша песникњига смешта под језик да би је сачувала за
лист папира и од ње начинила песму. Песникиња је на тај начин неми весник песме,
али и човек ћутње који једино такав може бити од прихватања. Знамо да ћутња
људима никада ништа добро није донела, осим уколико је настала из вишег циља,
ради стварања нечег свеопштег. А, управо је стваралац тог свеопштег наша
песникиња. И тако је, ето, највише неизговорених светлосних речи који се
претварају у песму смештено у други циклус ове збирке, јер је очигледно на том
месту било највише речи које припадају песми. А песме другог циклуса су исто
везане за љубав, али овога пута тесно су везане за песникњинио детињство и њен
родни дом. Чини се да је тада, дакле, песникиња сазнала моћ своје неизговорене
речи. Опевана љубав у песмама овог циклуса најприсутнија је у оном безазленом
облику.  У песмама овог циклуса је углавном
опевана љубав оца и мајке, као и љубав према њима, такође. О њој нас песме
подучавају да таквој љубави није потребна телесна присутност. Јер љубав родитељска
и љубав према њима, баш као и поезија – имају моћ да излече  и да дају  снагу у истрајавању живота и опстајању на
ногама. Ова љубав нас пушта да одемо далеко од ње без бола знајући да је у нас усађена
снага опстанка. Дивне су описне песме другог циклуса у смислу емоција и
песничких слика. У песми посветници својој мајци Свемирскаријека, песникиња  приказује дубоку љубав према својој мајци. А,
у  песмама у којима помиње оца уплиће дивљење.
Отац је описан као вредан човек који је живео за своју породицу. У једној песми
о томе збори:

Као Ждралови Млади за Оца кликћемо из тамних дубина

Док му се од тишине Срце не поцијепа.

(То ми Оче зато што другачије не умијемо)

Такви смо како си нас научио

Какав си и ти био Оче.

Алудирајући
на то у овој песми, да је отац све своје дао деци, а дао је оно што је могао,
па и своју шутњу, која је свеопшта по питању љубави која се у даривању види. Та
очева тихост у песникињу је усадила песму. Песникиња је васпитана тако да јој
је омогућено у вртлогу патријархалног васпитања, са оцем који даје оно што може;
да постане огромно стабло трешње (песма Калемљење сунца) – а у бити трешња је
стабло које храни све, које је велико и значајно. У сваком случају, песникиња у
више песама овог циклуса говори да се и код мајке и код оца крије сунце. Она у њима види песму.

Научена да
буде песник, научена на неизговорене речи, песникиња Јованка Стојчиновић
Николић развија кредо свог певања. Проницљиви тумач који се први пут суочио са
Јованкином поезијом, тако, уз сусрет са трећим и четвртим циклусом ове збирке,  закључује, да је поетски дар изнедрио песника
који може да створи песму од највеће ситнице,
обичности. И такве тренутке песникињино сунце обгрљује. Таквих је песама много
у трећем и четвртом циклусу ове збирке (Као
из дубине (Понављање призора) и С оне стране свијета). Погледајмо само
песму Срце у којој стихови зборе: Одлазим код интернисте / Прегледа ме дуго
ултразвучним апаратом / Прегледа и ћути / Нестрпљиво питам / Како је Срце...
Ови стихови,  који почињу као дневник,
као и многи стихови трећег и четвртог циклуса. Претварају се даље, у свом
посебном ритму и звуку у песму која нам годи, која није неузбудљива. И, темом
удаљеном од поезије Јованка Стојчиновић Николић ипак производи песму.

Овом књигом песама
Јованка Стојчиновић Николић изнедрујући лепе песме, говори о целокупном свом
животу, открива тајне о себи, преноси лично животно искуство, овековечује
проживљене тренутке, а посебно достојанствено приказује аутентичност свога
певања. Песме су такве да нам све оно што доносе чине ненаметљиво, те читалац
може уживати у овој књизи изузетног наслова због кога и наредни тумачи свакако
могу бити веома креативни.

14. 11. 2021.

Објављено у часопису ИСТОК,
Књажевац 2021

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: