детаљ слике: КРК Арт дизајн

Данило Марић: Писање је разговор, а разговор људовање, смисао живота

Данило Марић обрадовао нас је са четири нове књиге. Четири књиге са прегршт прича које остављају вечни траг у књижевности, али и трајно сећање на некадашња одрастања, вредности заједнице и породице, духовности, која полако изумиру. Овековечени су и људи који су били печат једног времена. Захваљујући овом плодном и неуморном писцу, све је остало записано, самим тим и вечно.

Књижевни ЕСНАФ

30.05.2025. Бања Лука - Мостар

Разговарала: Неда Гаврић

Технички уредио: Илија Шаула

Издавач 4 књиге је КР КORDUN, Вест Честер Пенсилванија, а за 2 од њих(Холивуд Група и друге приче и Прва дама Америке и друге приче) је суиздавач ИЦ Штампарија Мостар.

У Вашим новим књигама – "Врело буне и друге приче," "Како је подвележац постао хаџија," "Холивуд група и друге приче" и "Прва дама Америке и друге приче" – видимо различите теме и стилове приповедања. Какав је заједнички мотив или порука која повезује све те приче, и шта бисте желели да читаоци понесу из сваке од њих? Ни после неколико деценија нисте посустали од писања, и ХВАЛА Вам на томе.

У прилог овом питању поделио бих са Вама свој говор на  промоцији, он би уједно био одговор на ово питање.

„ Питају ме читаоци и колеге писци, како сам успио написати 380 прича, 20 романа, пјесама, стручних књига… Сада ћу о томе рећи понеку.

Ја кад пишем, ја писмено говорим. Говорим са објектом писања и пишем писаљком. За мене, писање је разговор, а разговор људовање. Разговор, дружење и људовање је смисао људског живота. У најранијем дјетињству, свако вече иза вечере, у једној од комшијских кућа, около огњишта, окупило би се двадесетак душа, свих узраста, и слушали би шта причају старци. Приче стараца за мене су биле душевна храна и школа надзнања.

Д‌јед Ћетко бијаше ријетки писмен сељак, служио је војску у Будиму, био курир и разносио пошту по читавој Аустро-Угарској, а приче су му говориле шта је видио и доживио у Пешти, Вијени, Триесту, Спљету… Већину ових прича сам попамтио и касније писаљком преточио у моје приповјетке.

Д‌јед Јосиф је у рату заробљен од Руса, напричао је прича и прича из огромне Русије, и ја их касније претакао у моје приповјетке. Ево једне од њих. Руси имају житнице колико је Бишће поље, а он је у једној радио као заробљеник. Када жито покосе и обрху, пребацују га на једну огромну гомилу, рече и руком показа на Бишће говорећи,  гомила је била мало већа од онога брда Хум пред Мостаром.

У мојој кући су Талијани и Нијемци 1941. и 43-е године основали подофицирске школе. Живио сам са њима 4 године и наслушао се прича, које сам, касније претакао у моје приповјетке.

Живио сам у државама Краља Петра, Павелића, Мусолинија, Хитлера, Тите, Буша, Клинтона, Обаме, Трампа  и Бајдена, и наслушао се, и нагледао д‌јела и нед‌јела, и годинама претакао у приповјетке.

Задивила ме супруга предсједника Америке  Лора Буш, о њој сам написао причу ПРВА ДАМА АМЕРИКЕ. Прича је доспјела у Бијелу Кућу, касније ме изненадило писмо из Бијеле Куће, и у њему ЗАХВАЛНИЦА предсједника Америке Буша. Ено ЗАХВАЛНИЦЕ окачена у мене на зиду у Косору, а копију имате у књизи на трећој страници.

Мотоциклом сам путовао из Мостара у Атину 1964. године. Са мојом Даном сам био у Москви, авионом ЈАТ-а летио од Мостара у Москву 1976. године.

Био сам у Софији и пио изворску воду на брду Витоши, хладноће 4 степена Целзијуса у Августу. Био сам у Паризу, Лондону, Прагу, Лос Анђелосу. Њујорку, Вашигтону, Торонту, Холивуду, у Мексику и још тридесетак држава, и на сваком путовању написао најмање једну причу, бивало је и по пола романа.

Као избјеглица, у старту, у Лос Анђелосу, нисам знао ни једне ријечи енглеског. Био сам чистачица у огромној цркви у Алхамбри, ту упознао тридесетак масона и милионера. Спријатељио сам се са једним, Вуле Јелићем, масоном 32-ог степена, и написао роман о њему. На промоцији романа поклонио ми наскупљи аутомобил, Кадет, а ја, гариб, са платицом 400 долара, почео возити најскупљи аутомобил који троши 24 литра бензина на 100 километара.

И на крају ћу да кажем, да данашњи живот нема ни окрајак љепоте некадашњег људског живота, па ни мотива за писање. Данас се људи друже и живе са мрзлинама, друже се са хладним предметима, а не људским топлинама. Друже се и досађују са телефонима, телевизорима, аутомобилима, а не људују. У мом дјетињству, и стари и млади, сви су живили у друштву, и сви су се забављали. Прочитајте моју причу „Игре дединог д‌јетињства“, гд‌је сам описао 45 игара које смо играли. Да, да, ма колико ви млади вјеровали или не вјеровали, дружили смо се и играли са 45 игара, ево имена неких: Игра пуца, Лоптање, Крто, Писак, Батина, Бобовање, Гађање, Гоња, Грцање, Ходање на рукама, Хрвање, Камена с рамена, Капула, Карте, Петињци, Љуљање, Обруч, Пењање, Роњење, Сакрива, Скок у даљ, скок у вис, Скок у воду, Стонога, Тикве, Загонетке, Живи и мртви.

Испричаћу једну од тих игара. Година је 1951, зграда гимназије у Мостару, тада у њој други спрат 6-и разред основне школе. Игра је ходање на рукама. Петорица такмаца. На команду САД, поскочили су на руке, ноге пребацили преко рамена и кренули низ степенице. Добиће чоколаду побједник. Сишли испред зграде, наставили на рукама преко рампе, ту одуста један, заваља се уз крик „не могу више“, други одуста код гостионице Јагње, трећи одуста код Апотеке, четврти код хотела Бристол, а пети препјешачи на рукама преко моста и поскочи на ноге пред вратима Бање. Стотинама Мостараца је пратило ову игру, ову такмичење и аплаудирало да се чуло по читавом Мостару граду.

Дочарајте себи мој животни пут, и биће вам јасно како сам ја могао постати овако плодан писац“.

Детаљ са промоције нових књига Данила Марића у Мостару, мај 2025.

Промоција Ваших нових књига одржана је у Благају у порти Православне цркве. Какав је био осећај представљати своје дело у овом посебном амбијенту, и како су читаоци реаговали на Ваше нове приче?

Ово ми је једна од најдражих промоција, друга промоција одржана у Благају, а прва је била моја промоција у Благају прије 4 деценије. Организација и чин промоције били су на мом жељеном нивоу, захваљујући организацији црквених људи и цијењеним промотерима, професорици Босиљки Грчић и рецензенту Златку Сердаревићу. Никад нисам имао публику која је са таквом пажњом пратила и аплаузима наградила аутора и промотере.

У свету где су брзи дигитални формати свеприсутни, колико је тешко и захтевно  задржати пажњу читалаца на дуге форме попут романа и приповедака?

Од травке до човјека, свако било, пројектовано је на исти начин од истог пројектанта, и састоји се од небројено система, од којих су доминанти сектора, ДУХ И ТИЈЕЛО. Развој техничких околности, у свемиру и на Земљи, директно утиче на ова два сектора, и знатно га препројектује. Задњих деценија, појавом такозване ИНФОРМАТИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ, све на Земљи поприма нова стања. Конкретно, у човјечији дух се масовно усељавају претварачи, који човјеково понашање (размишљање) драстично изобличава. Није то више дух који смо имали, дух који је гутао дух књиге, за њега дух књиге блиједи и изблиједиће, књиге ће се читати све мање, и престати.

Писање захтева велику посвећеност и дисциплину. Како организујете своје време и простор када пишете?

Четири су периода мога дневног живота. Дјетињство, радник у фабрици, чистачица у цркви, инженјер и директор, и путовања. У дјетињству се наслушао прича од стараца, попамтио и касније писао у слободном времену. Фабрички радник и чистачица, највише написао кријући се и сједећи на клозет шољи. Као инжењер и директор, писао сам у канцеларији и глумио вриједног службеника, и словио, као најраднији инжењер и директор. Имао сам богата приватна и службена путовња, нагледао се и наслушао свашта, и у хотелима претакао у приче, романе, пјесме, стручне књиге…

С обзиром на Вашу богату каријеру, како процењујете важност повезивања са млађим ауторима? Да ли имате неку специфичну поруку за њих?

Да будем искрен, на ово питање немам поуздан одговор. Будућност младих неће личити на данашња стања, слике и схватања. Данашњи основ духа је ововремени разум, обзир, одговорност, породични односи и међусобно вољење, све ће ово да  изблиједи, посебно ће брзо изблиједити породични односи и љубав. Следеће генерације ће бити одљуђене, гледано данашњим људским духом, и ја не знам савјетовати како и шта да раде данашњи млади у припреми за духовну будућност.

Које су теме или жанрови које још нисте истраживали, а радо бисте се упустили у њих у својим будућим делима?

Обрађивао сам све мени инспиративне теме, много их је, и ниједна није остала коју сам желио обрадити, а да је нисам обрадио. Урадио сам све за шта сам имао инспирацију. Остала је једна, инспирација и жеља да напишем роман о чудотворцу под именом НОЛЕ. Покушавао сам ступити у везу са његовом мајком, која ми је она права инспирација, али нисам успио. Нада је сплашњавала и спласнула сада, када ми је 87 љета.

Кад говоримо о Вашим новим књигама, имате ли у плану промоције?

Као што претходно и рекох, промоције књига, класичне, како смо их чинили стотинама година, више не постоје. Данашње промоције су покушаји неостварљивог. Нема више промоција књига. Данашње промоције књига су, у већини, неуспјела позоришна представа.

 

Промоција трокњижја Чемерика, у Вашингтону, у представништву Републике Српске

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: