детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОДЛУКА

(Негдје у Босни 1958.г.)

Након оног немилог догађаја, кад се Марија онесвијестила у школском дворишту, а затим, под ударима олује и пала на узвисини у близини њихове куће, Стана је чврсто одлучила да се неке ствари морају промијенити. Прво је отишла у школу и разговарала с учитељицом.

- Добар дан, другарице учитељице!

- Добар дан! Ви сте Маријина мајка?

- Јесам. Поручили сте да дођем!

- Добро је што сте дошли - рече учитељица Мира. - Јуче смо се баш уплашили због Марије. Док је с дјецом чекала ужину, одједном се онесвијестила. Мама и ја смо јој помогле, али то се може поново десити. Чини ми се да она није болесна, већ само исцрпљена. Рекла нам је да дуго пјешачи,  да често укваси ноге и обућу прелазећи неки поток који набуја послије сваке кише. Иначе, добар је ученик. Уз још једног дјечака, најбоља је у разреду. Марљиво уради сваку задаћу и воли ићи у школу, али је за толике напоре сувише њежна. Често је блиједа и поспана. Да би на вријеме стигла у школу, сигурно мора рано устати и журити, без обзира на то какво је вријеме. Кад се онесвијестила, напољу је било хладно јер ужину чекају на степеницама или у дворишту. Школа је оскудна с простором јер је ученика много, а и одјељења су нам претрпана.

- Молим вас учитељице, реците ми шта да учиним? Ви сте школовани. Знате више од мене о тим стварима. Молим вас!

- Тешко је бити паметан, и дати савјет који би све ријешио. Ви, као родитељ, морате размислити и наћи неко рјешење. Не могу рећи да је испишете из школе, али ни ово није добро. Морате мислити на њено здравље. Оно је најважније.

- Послушаћу ваш савјет. Хвала вам, и довиђења.

- Нема на чему. То је моја дужност. Довиђења.

Након разговора с учитељицом, излазећи из школе, Стана је била потпуно збуњена. Како је била одлучна и храбра жена, знала је да мора нешто учинити.

- Али, Боже мој, шта и како да урадим? Какво рјешење да нађем? Ближе школе од ове нема. Једино да се селимо. Али, гдје? - упита се. - Па, ваљда, гдје ће школа бити ближе кући - одговори сама себи. - Не могу дозволити да ми дијете пропадне, добар је ђак, рече учитељица. А друга наша дјеца? Шта с њима кад пристигну за школу? И њима ће бити тешко и далеко. Једино и најбоље рјешење је селидба. Али гдје? Како? Шта ће рећи муж? Хоће ли пристати? Мораће! Дјеца су важнија од свега. Очевине, куће! Шта оне значе ако из њих не можеш стићи тамо гдје треба и како треба. Дјеца треба да иду у школу и, да се и даље школују, да не остану слијепа код очију, као што сам ја, и још многи други...

 ***

- Жено божија! Да ли ти уопште знаш шта тражиш од мене?! Да се селим из куће гдје је рођен мој отац, ја, моја браћа и сестре?! Са имања гдје је и мој дјед некад рођен?! Сви су ту рођени, расли, живјели како су могли и знали. Али су ту остали. Гдје да идем из своје куће?!

- И ја сам рођена и одрасла у некој кући, па сам је ипак напустила да бих живјела с тобом у овој кући. Како сам ја могла?

- Али, то није исто. Ти си се удала, и то је нормално. Бар до сад је било. А ја? Ја сам мушко! Да напустим своју кућу и одем ко зна куда?! Шта ће рећи село? Фамилија?

- Ја не бринем за то шта ће ко рећи. Мени су само важна наша дјеца, и шта ће с њима бити. Једно нам дијете већ иде у школу, која је толико далеко да је и за одрасле много. Не дам више да се пати. А шта са овим које већ расте за школу? Или ово што је на путу? Ја сам донијела одлуку. Селимо се, и готово!

- А могу ли знати, гдје? С којим то новцем да купимо неку кућу и имање? Знаш да се ово овдје не може продати.

- Гдје, одлучићемо заједно, ако желиш. А за новац не брини. Знаш да имам моју ниску дуката. Још су сви на броју. Продаћу их, и ето куће. Нећу их жалити. То ће бити за добро наше дјеце, а она су најважнија.

- Добро су мени говорили: не жени се мираџијком. Оне с миразом воле да командују. Били су у праву. Свака им је на мјесту.

- Нека прича ко шта хоће, а обично тако причају они што немају ни дукате, ни неки други мираз. А ти, узми, или остави. Ја о овоме нећу више разговарати. Ако нећеш са мном и дјецом, ти остани ту гдје си рођен, па чувај успомене и мушки понос. Данас су друга времена, и дјеца морају у школу. 

Кад Стана, јаче залупивши вратима изађе из собе, Алекса се замисли, па се наглас обрати самом себи:

- Ма, нисам ја против тога да дјеца иду у школу. И ја знам да то треба. Није добро да остану овако, као ја, и да се пате радећи на земљи. А и земља се боље обрађује ако више знаш. Али, како да идем са свог огњишта? Није то лако учинити. Смијаће ми се цијело село. Сви ће рећи да сам пошао за женином памети. Само, кад боље размислим, можда ту има и нешто добро, осим добра за дјецу. Ово брдо, на ком се налази моја кућа, увијек је под вјетром или неком олујом. Није ту ништа лако. Можда нам негдје буде боље, гдје ће мо лакше зарадити за нормалан живот. Само. . .

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: