детаљ слике: КРК Арт дизајн

КАДА БУДЕМ ОТИШАО

када будем отишао из ове собе једном

а мораћу

шта бих оставио за собом

шта

на зиду исписано за тебе невидљивим словима

зови ме зови

остаће за мном још и гар изгорелог светла

пепео који ћу нехотице пустити да га сунчев ветар развеје

по осакаћеним алејама сећања

распорену утробу собе

из које ће мирис самоће покуљати кроз прозор

и крике разапетих снова

мораћу тада пре изласка скалпелом да одсечем уши

болесне уши да не постану дом за речи селице

јер

услед страшног харикирија тишине 

бура ослобођених стихова

надираће попут потопа плавећи

собу

изаћи ћу у поцепаним панталонама

из којих ће риме пораженог срца

бежати вртоглавом брзином у беспуће

нове поезије

имаћу тада жељу да још само једном прочитам колумне

остављеног на песничким вечерима посвећеним теби

када будем отишао непогрешиво ћу отићи у заборав

ТЕШКА СУ КОПИТА САМОЋЕ

ноћни ветар вулгарно дражи синапсе градског парка

тријумфално улази кроз отворен прозор

ломећи зид густог никотинског дима

чекам те

чекам док бели чаршав магле лелуја над булеваром

чекам док ми смрад покошених идеала шири ноздрве

деструктивна је песма ноћи

деструктиван је и овај новембар

где си нестала

у кревету моји прсти се мачују с бедрима црне тишине

свирепи су кругови зидног сата

свирепи су неми облаци сумње

и празне конзерве пива на столу

не ништа нисам учинио да одеш

ништа

а отишла си

отишла

млитаве сенке лишајеве разроке свеће

настоје да својим кварним зубима сажваћу

да ћорава ноћ престане

да крцка ових шеснаест квадрата собе

тешка су копита самоће

гњече ме

гњече моје дођи

а тебе нема нема

СВЕЈЕДНО ЧЕКАО САМ ТЕБЕ

достојанствено сам испратио жонглирање мрака

на танкој жици пешчаног сата

скелете изгубљеног песка у флуоросцентном одсјају времена

слагао оплакујући неспретни ход сунца

свеједно чекао сам тебе

гледао сам преображај заблуделих зрна у параноично сећање

отицање ноћи кроз бубуљичаве прозоре

и ћутао не прочитавши писмо које си ми оставила

док зарђали комади сећања испаравају из напрслих огледала

оно волим те са истеклим роком трајања

и даље упркос свим мојим глупостима истрајава

и боли

свеједно чекао сам тебе

чекао да препознаш лептире

иако сам их дресирао да ти оно волим те донесу

да ти помогну у твом лутању бесмисленим путевима живота

а шта ако прочитам писмо

да ли ћу онда правилно протумачити цурење речи  које

и даље миришу на тебе

да ли ћу онда и поред свега наставити да те чекам

да ли ћу

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: