Са Ланом Басташић, ауторком романа Ухвати зеца, који се нашао у најужем избору за НИН-ову награду 2018. године, разговарамо о самом роману, њеном животу и раду у Барселони, списатељским изазовима, али и очекивањима (од) публике.
Разговор водила Милена Илић Младеновић
Који су били твоји највећи изазови док си писала овај роман? Иако су у роману „Ухвати зеца” форма и садржина у договору – да ли ти је битније како се о нечему говори или то о чему се говори?
Мислим да су те двије ствари нераздвојиве. Начин на који нешто говоримо већ у себи носи дио поруке. Језик није транспарентан, нити директан. У том случају би вам било довољно да посједујете рјечник и назовете се списатељицом. Сваки језик је заправо превод. И тај превод је пун шупљина, недоречености, грешака, али је све што имамо. Узмимо за примјер тему љубави. О њој говоре и Шекспир и Тејлор Свифт, и Џојс и мексичке сапунице, и највећи филозофи и тинејџери између часова. Велики љубавни романи нису дакле велики јер говоре о љубави, већ због начина на који то чине. Узмите Орканске висове на примјер, тај велики мит о потискивању људске природе зарад успостављања викторијанског дома. Катарина каже „Ја сам Хитклиф”, а не „волим Хитклифа”. То је зато што је Емили Бронте знала да је ријеч „волим”, без обзира на то што тврде рјечници, заправо лажна, излизана и проституисана. Изнад свега, за Катарину потпуно банална и неупотребљива. Ријеч која за свакога од нас значи нешто друго.
За мене је то дакле био, и остао, највећи изазов у писању: како да самим одабиром ријечи откријем нешто о нама, људима, и нашој (не)људскости. Било ми је важно показати да је понекад сам језик много важнији од те неке стварности која би требало да стоји иза њега, а које често заправо и нема. Ми смо ти који је стварамо ријечима, или макар одржавамо крхку илузију о њој.
Роман отвара цитат из „Алисе у земљи чуда” – Алиса каже: „Не би имало смисла враћати се на јуче, пошто сам онда била сасвим друга особа.” Лејла је променила име, боју косе, Сара је променила језик, место боравка. Много тога се променило, али оно што видимо из текста је да се Сара и Лејла суштински не мењају. Као што се ни Босна не мења, остаје у мраку. Има ли идентитета с оне стране огледала?
Ако ми је дозвољена ауторска ароганција, не бих се сложила да се Сара и Лејла суштински не мијењају. Прије бих рекла да је Сарина идеја ригидне и непромјењиве „суштине” лажна сама по себи и да је то лекција којој је Лејла учи. Тако је и Босна у овом роману заправо само Сарина Босна, ње нема ван језика приповједачице и било би бесмислено тражити јој еквивалент у стварности будући да је она изграђена искључиво од личних сјећања, доживљаја и осјећања. Зато је та Босна мрачна, једнострана, недовршена. Исто као што је Лејла час једно, час друго – Сара не може да је ухвати. На крају схвата да је арогантно уопште покушати тако нешто. Дуго су нас учили да књижевни ликови треба да буду досљедни и тачни, да А води до Б, да све има свој смисао. Сара учи да људи напросто нису такви, људи измичу дефиницијама, често су недосљедни и бесмислени. Језик је ту да пружи какву-такву структуру том хаосу. Дакле, да одговорим на питање, не само да идентитета нема с оне стране огледала, већ га нема ни са једне стране огледала. Само огледало, као и језик, је само покушај да одговоримо на питање „ко сам ја?”. У том смислу, прије ћете пронаћи одговор гледајући кроз прозор, него у зрцало.
Само се у једној реченици помињу Лејлине модрице. Затим се, у складу са „правом на ћутање” то више не помиње. Ипак, да ли је она у браку са насилником? Рећи ће, након што јој се Сара насмешила због старе мотороле: „Ти мислиш да људи могу да одаберу све у животу. Зато што си ти провела цијели живот бирајући све.” Има ли излаза за Лејлу, која каже: „Сада сам овдје зато што ми се то чинило као последња опција”? Шта је за Лејлу последња опција?
Лејлино тијело је за мене било територија, а то је значило да сам морала да будем брутална према њој. Није битно ко јој је нанио те модрице. Она је просто морала да прође све оно што је прошла и Босна како би се Сара пренула из свог угодног европског сна. Зато се те модрице касније не помињу – Сара то оправдава причом о пријатељству, а заправо је неспособна да се суочи са израњаваним тијелом своје пријатељице / своје земље. Аустрија је та обећана земља за гладне Босанке које вјерују да негдје постоји бољи свијет. Међутим и то је само илузија. Лејла је у једном тренутку матуранткиња која Сари изгледа као да може да порази цијелу Хабсбуршку монархију, а у другом тренутку се проституише по Бечу. За мене је Франц Јозеф само модерна верзија окупатора, имењак аустроугарског цара, капиталиста који новцем купује своју улогу жртве. Лејла мора да игра његову игру да би дошла до краја приче, као што мора да прође поред статуе Франца Јозефа И прије него што уђе у Албертину.
Колико је тешко у књижевности створити аутентичан лик и не писати себе? Сигурно су многи запазили да имате нешто заједничко – студије књижевности, исти родни град и живот ван њега, можда иста боја косе итд. Сара је, наравно, фиктивни лик, али ме занима којим средствима вршиш отклон од лика, а шта допушташ да од себе препишеш?
Писац, или у овом случају списатељица, је већ присутна у свему што напише. Сувишно је онда поврх тога писати о себи, или себе. Немогуће је имати ту врсту критичке дистанце према себи самој. Ја пишем дневник од осме године живота, тако да књижевност посматрам на други начин. Она није ту да каже нешто о мени, то само по себи није занимљиво, него нешто о Човјеку. Међутим, највећа бољка младих писаца јесте та немогућност да се одмакнемо од себе, да заиста проговоримо кроз туђа уста без осуђивања, а да то опет буде искрено. Стога су и ликови у овом роману без сумње неки дијелови мене, али су ти дијелови извучени и раширени у екстреме који су убрзо почели да живе сопствене животе. Једино што са Саром дијелим јесте одлазак из земље и осјећај да та земља никада није отишла из мене. Али чини ми се да по томе ни Сара ни ја нисмо посебне, то је цијела једна генерација која је стасала у вријеме када су пали велики митови. Оно што дијелим са Лејлом, осим иницијала, је заправо много интимније, а то је непристајање на туђе дефиниције и објашњења, као и одбијање да тражим велику поенту у свему што се дешава. У том смислу смо Сара и ја доста другачије, она инсистира на смислу и поентама иза свега, поетизује туђу патњу, итд. Најтеже ми је било писати из перспективе некога с ким се не слажем по том питању. Али то ми је био и изазов. Зато ми је најчудније када ми неко каже „у роману си рекла”, будући да ја заправо нисам рекла ниједну ријеч у тој књизи. Надам се да ће Лејла ипак успјети да се извуче из Сариних приповједачких раља и покаже читаоцу да није све баш тако како се чини на прву лопту.
Док сам читала роман „Ухвати зеца” имала сам осећај да гледам филм. Да ли си размишљала о томе како би било екранизовати овај роман?
Живим близу Филмотеке и сваке недјеље погледам минимално два филма. То је свакако имало неког утицаја на мене, поготово проблем кадрирања и монтаже, колико год чудно то звучало за књижевност. Један од мојих најбољих пријатеља је Карлос Маркес Марсет, филмски режисер, и често разговарамо управо о томе шта спаја наше умјетности, а шта их чини различитима, тако да су, управо због тих разлика, обје нужне. Међутим, оно што волим код књижевности јесте чињеница да изван ријечи и реченица не постоји ништа, језик носи апсолутно све, а читаоци су слободни да сами измаштају оно што иза тих ријечи стоји. На филму бисмо морали видјети Лејлу, у књизи она постоји искључиво унутар Сариних ријечи. Карлос ми је рекао да би можда једини прави еквивалент мојој књизи био филм у којем је Сара режисерка или фотографкиња, али то је онда већ друга прича.
Шта ти највише смета у рецепцији твог романа?
Коректно би било рећи како сам ја само ауторка и немам право да ми било шта смета, зар не? Свако може на свој начин да прочита моју књигу и ја ту не могу, нити треба, било шта да исправљам. Међутим, да будем потпуно искрена, оно што ми смета не само у рецепцији мог романа, него књижевности уопште, јесте читање са идејом реалности или реалистичног које стоји иза текста. Па се онда говори о томе колико су ликови реалистични, колико је град реалистичан, итд. За мене је књижевност управо ту да преиспита ту нашу идеју реалнога, а не да јој служи као селфи-штап. Постоје читаоци којима су довољне информације, који прилазе тексту као алгебарском изразу, па када виде да су два и два четири, задовољно климну и подигну палац – књига је тачна. Мене информација не интересује. Вратимо се начас Орканским висовима како бих илустровала шта мислим: много је писаца данас који би вам описали како се у Катаринином мозгу лучи допамин када угледа Хитклифа. То је информација, то је реалност, и то нам не говори апсолутно ништа што је важно. Претјерујем, али то је на крају крајева исти поступак, то вјеровање да је књижевност егзактна наука, огледало стварности, без преиспитивања шта то сматрамо стварним, и да ли је то исто за вас и за мене. Неко ме исто тако питао гдје се тачно налази Сарина кућа у Бањалуци. Моје питање је гдје се уопште налази Сарина Бањалука? Писци су картографи унутрашњих свјетова. За све остало већ имамо Википедију и Гуглове мапе.
Пошто си једна од оснивачица школе књижевности „Блоом”, реци нам нешто о концепту школе. Како се јавила идеја и да ли се развила у очекиваном смеру?
Школа Блум је мјесто на којем људи који имају страст према књижевности могу ту страст да подијеле са другима, а да се та љубав притом не банализује као хоби, нити се арогантно затвара сама у себе као академски студиј. Сви ми који радимо у школи Блум књижевност схватамо врло озбиљно, провели смо године с њом и у њој, али исто тако сматрамо да њено проучавање не треба да остане искључиво у академским круговима, закопано у стручне часописе које мало ко чита, и резервисано за људе који се одлучују за студиј књижевности или књижевне теорије. Штета је да неко ко је написао докторат о Епу о Гилгамешу нема прилику да своје знање подијели са другима. Исто тако, штета је да ја која сам студирала енглеску књижевност немам прилику да чујем предавање о Епу о Гилгамешу. Или о Божанственој комедији. Или о њемачком романтизму. Тако нпр. у нашој школи имамо жену која је докторирала на тему исландских сага, а на Универзитету предаје њемачки језик. Код нас има прилику овог прољећа да држи курс о Рагнару и Лагерти, на срећу многих љубитеља нордијске књижевности. Ако имате страст и преданост, и ако их подијелите са свијетом, људи вас углавном позитивно изненаде.
Будући да уређујеш и часопис „Царн Де Цап”. Шта би издвојила као доминантно у каталонској књижевној сцени у овом тренутку? Да ли има неких кључних разлика у односу на балканску продукцију?
Каталонски писци се и даље боре са осјећањем мање вриједности, јер стварају у сјени великог шпанског језика. У том смислу, неки од њих су отишли у крајност – усљед параноичног настојања да се мали језик очува, не допуштају себи игру без које књижевност умире. Крајњи исход те параноје су књиге које служе као музејски примјерци правилног језика, поезија која не може да се чита без рјечника, итд. Међутим има и оних других, Макс Безора је један од њих, Боржа Багуња, Розе Кабре, Мирјам Кано и други писци млађе генерације који свом језику прилазе без комплекса, слушају га једнако на улици и на факултету, преиспитују његове датости, и стварају слободно. Ниједан језик није мали, мало може да буде само оно што с њим учинимо. А ако бих поредила ту књижевну сцену с нашом, прва разлика коју уочавам јесте број жена у књижевности – не само међу списатељицама, него у свим сферама књижевности – као и чињеница да то више никога не изненађује нити је уопште укусно о томе посебно разглабати.
Видела сам да у једном фејсбук коментару „браниш” Џојса од оптужбе да је прецењен. Кажеш „изгледа да је Џојс преценио нас”. Дуго сам размишљала о томе. Какву је публику желео Џојс? Какву публику очекујеш ти?
У том тренутку сам, чини ми се, говорила о Уликсу. Наравно да се укуси разликују, мени је то најбољи роман двадесетог вијека и могу тај став и да аргументујем, а опет неко други ће рећи да Џојса не може да поднесе. То не значи да је било ко у праву, само да људи од књига очекују врло различите ствари. Али чини ми се да се овдје не ради само о укусу, већ о томе да смо данас навикли да је појединац центар свијета, капиталистичка догма „клијент је увијек у праву” је заразила и књижевност, желимо све истога тренутка и на најлакши могући начин, тако да ћемо и минимални напор видјети као губљење времена у свијету у којем влада терор продуктивности. Моји студенти су прошле године провели девет мјесеци читајући Уликса. Током тог путовања смо читали и Хомера, и Дантеа, и Шекспира, нашли су се ту и Вико, и Аристотел, и Тома Аквински, слушали смо Вагнера, и Моцарта, и староградске ирске баладе, тако да је на крају читање једног романа прерасло у малу Одисеју након које нико више није био исти. За неке људе је то губљене времена. За мене нема ничега љепшег на овом свијету од идеје да вам једна књига отвара врата у другу, друга у трећу, и тако до самих почетака писане ријечи. Одувијек сам вољела мозгалице и загонетке и још увијек уживам у томе што нисам пронашла сва тајна врата Уликса. Да ли очекујем такву публику за своје књиге? Ја свакако Џојсу нисам ни до кољена, нити бих била способна да створим тако комплексно и деликатно ткање као што је његово, али сам се морала суочити са чињеницом да ће чак и у мојој књизи – која је у поређењу с Уликсом сликовница – неке референце остати заувијек скривене. То ми је криво јер сам све помно бирала и доста радила на томе да ништа не буде насумично. Прије пар недјеља ми је писала Ала Татаренко која је примијетила да име „Лејла” значи ноћ на арапском. Била сам блесаво срећна што је неко то схватио. Али то су моје мале опсесије и оне немају никакве везе са интимним односом који сваки читалац има са мојим романом.
И за крај, тема овог броја часописа Либартес је буђење. Шта је за тебе буђење?
Прво на шта сам помислила јесте роман Кејт Шопен, Буђење. За мене је читање тог романа било својеврсно буђење, не само као младе жене која мора да се носи са очекивањима мале средине, него као и списатељице која то искуство мора да преведе у ријечи. Али вољела бих за крај да се осврнем на другу врсту буђења, односно пробуђености, о којој је доста писала Вирџинија Вулф. То је будност у садашњем тренутку, жеља да будем свјесна тренутка у којем се налазим и да могу да га сагледам у његовој цјелости. Није ли то, уосталом, ђавоља работа све умјетности? Учинити тренутак бесмртним. И никада не успјети у томе. ?
Лана Басташић (Загреб, 1986) је објавила две збирке прича, једну збирку поезије и књигу прича за децу. Добила је неколико награда за кратку причу (између осталих, Зија Диздаревић, Улазница и Карвер: Одакле зовем), две награде за поезију (Тарга УНЕСЦО у Трсту и Дани поезије у Зајечару), и награде за необјављену драму (Камерни театар 55 у Сарајеву). Приче су јој објављене у Пољима, Путевима, Сарајевским свескама, Повељи, и другим регионалним часописима. Живи у Барселони, где уређује књижевни часопис Царн де цап и води школу књижевности Блоом.
Извор: Libartes
