О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Михајловић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Емина Мукић
Ена Вуковић
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јовица Ђурђић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Павловић Ћирић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Благојевић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Шестаков
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Саша Миљковић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Силвана Андрић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Слободан Владушић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Светлана Јанковић Митић
Тања Прокопљевић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ИСТОРИЈСКА ФИКЦИЈА

Немања Зивлак
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ИСТОРИЈСКА ФИКЦИЈА ИЛИ ЦИРКУС СА ИДЕНТИТЕТОМ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

 

Немања Зивлак

Есеј који објављујем је дубоко инспирисан тужном сликом српске књижевности и њеним утицајем на друштво.
Стога, ко не жели да чита није принуђен, али је моја морална обавеза да пред све већим замахом измишљене, односно псеудоисторије, не устукнем него да јој се супротставим.
Када кажем псеудоисторија ту на првом мјесту мислим на историју за коју би неки аутори жељели да се десила а она се заправо никада није десила.
 
И ту долазимо до кључног проблема.
Вјерујем да је већина тих аутора прочитала мисао Иве Андрића да није све истина што је написано, али су је они буквално схватили и примјенили те данас имамо прилику да читамо, а богами и слушамо, извјесну историју која је образована искључиво маштом и то лошом маштом одређеног круга писаца односно књижевника.
 
Српска историја је пребогата историјским личностима које су оставиле неизбрисив траг у српској, европској па и свјетској култури и не само култури. Заиста уздигнуте главе можемо поменути све српске војводе из Великог рата. Заиста се са поносом можемо сјетити лика и дјела српских краљева и царева, Светог Саве, и свих осталих. Са поносом можемо помињати Иву, Мешу, Црњанског, Његоша... Пјеснике, умјетнике, писце, читаву плејаду вансеријских умова.
Без да им било шта додајемо у биографијама!
 
Зато се питам, а питам и читаоца ових редова, одакле порив извјесном броју караконџула да српску културу и историју масакрирају и тиме још више убију ионако од свих израњавано српско биће и идентитет?
 
Да ли сте свјесни, ви вајни писци, а заправо пискарала, да измишљајући догађаје чините заправо контрауслугу односно медвеђу услугу овом народу?
 
Да ли у ваше мозгове може ући иједна ова ријеч да уклавирите да ће ваша псеудоисторија постати пандан стварној историји па ћемо доћи у ситуацију да часно дјело Живојина Мишића морамо бранити од вас са маргине друштва који сте жељни славе, а исту желите да стекнете управо измишљотинама?
 
Да ли сте свјесни и да ли разумијете шта радите и на каквом сте путу?
 
Колико год се трудио ја и мени слични, колико се год трудили стварни интелектуалци да заштите идентитет овог народа у временима која долазе, ви, као штакори бушите рупе у том идентитету и мијењате га управо вашим измишљањем.
 
Да би себи обезбиједили легитимитет измислили сте књижевни жанр – историјска фикција!
Није него!
 
Пар ријечи о томе.
Наиме нико нормалан не може да обезбиједи валидност тог жанра нити његову постојаност из два разлога.
Први је то да је историја прошлост односно нешто што се десило, а самим тим то што се десило је и прошлост.
Друго, фикција је нешто што је измишљено и нешто што се није десило те сам назив тог жанра је ван сваке памети.
 
То што је неко пожелио да измишљањем историје обезбиједи себи некакав положај или извјесне бенефите, то што неко мисли да ће тако једноставно измијенити идентитет овога народа и избушити га као сито, тај неко се опасно заиграо.
Али није ни претпоставио нити је могао претпоставити да и са друге стране постоје људи који су спремни бранити тај идентитет па макар и главом са рамена.
 
Стога, свака сљедећа књига која ми падне шака, а која је управо заснована на псеудоисторији, која не износи чињенице него измишљотине биће проказана.
Брига ме за посљедице!
 
Умјетничке слободе су једно, умјетничка папазјанија је нешто сасвим друго.
Слободу умјетничког понирања у мисао нико не може оспорити али спрдњу са историјом и културом овог мученог и напаћеног народа вам нећемо дозволити!
 
Није Његош измишљао догађаје него их је као и људе књижевно уобличавао, није Иво Андрић измишљао паше, бегове и султане и дешавања у том времену него их је стварне донио и описао таквим ријечима да свака може под стакло.
Ако они нису прегли за измишљотинама, нећете ни ви да сте још толики и да вас је два пута више!
 
И да, сигуран сам да је Црњански жив истоветан текст би вам написао.
Могао сам све ово написати и бираним, академским ријечима али их не бисте схватили, а и нисте их заслужили, ви – псеудоисторичари и псеудокњижевници!
 
Да се не поздрављамо, квака је са друге стране,
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2026 © Књижевна радионица "Кордун"