|
|
|
 | Ружица Кљајић | |
| |
детаљ слике: Krk.art@designe
ЧЕДИНА ПРИЧА
Марија је била повучена и прилично стидљива млада особа. Али њена озбиљност и тиха упорност коју је посједовала, били су јој од помоћи у разним приликама. Ако би жељела да нешто уради, она то покуша и успјех обично није изостајао. Али, овако нешто, као што је наумила са баба Зоркиним писмима... Е, то је био велики посао и изазов, из више разлога.Неколико дана након сахране, послије дужег размишљања, одлучи да потражи Чеду Божиног, и замоли га за мало слободног времена, јер је знала да је код куће и да учи за неки тежак испит. Његову породицу, а и њега, добро је познавала, јер су им куће биле близу, а и његова млађа сестра била јој је најбоља другарица.Тог дана није имала задаће или неких важних обавеза, па иза ручка замоли мајку да јој дозволи одлазак Чединој кући и рече јој због чега. Мајка јој дозволи, уз благо упозорење:- Иди, ћерко, али пази како се понашаш. Ти више ниси она цурица каква си била кад је он отишао на даље школовање. Порасла си, Богу хвала, али је он, ипак одраслији и зрелији од тебе. А, лијеп је, к’о слика. Милина га погледати. Кад се окренула да погледа кћерку, угледа само отворена собна врата, јер је Марија већ била на капији.- Да ли је она чула ово што сам ја говорила? Можда је и боље ако није. И ко зна шта је боље? Данас дјеца брзо расту, а и наше бриге постају све веће. Идући полако, готово бројећи кораке, заузета скупљањем храбрости да покуца на врата куће у којој је, у игри са Даром и њеном млађом сестрицом, провела много времена, Марија стиже до капије и ту застаде. Није још била сигурна хоће ли отворити вратанца, кад се на кућним вратима појави Чедо и пође јој у сусрет, да као добар домаћин отвори капију:- Изволи, комшинице! Баш се радујем што те видим! Али, ако тражиш Дару, није ту. Како је порасла, сад чешће избива из куће. Да ли и ти тако радиш? То што је чула, Марију мало збуни, али ипак одлучно рече:- Ма и нисам дошла због Даре, већ због тебе.- Мене?! Е, то је право изненађење. И срећа, да знаш. И то баш у часу кад сам одлучио да се мало одморим од учења. Од јутрос сам у соби над књигом. Хвала ти због тога! А, зашто ме требаш?- Хтјела бих те нешто питати.- Онда уђи. Идемо сјести испод грожђа, да не стојимо на капији као неке комшинице, заузете оговарањем свега и свакога у селу.Сједоше за сто, у хладовину лијепо уређене сјенице. Чедо примијети да Марија одуговлачи с разговором, па одлучи да јој помогне:- Баш сам радознао, због чега си ме потражила?- Због баке Зорке.- Мислиш, оне што је недавно умрла?- Баш ње. Оног дана кад јој је позлило, била сам код ње. Кад сам тек дошла, причала ми је једну дугу причу и споменула је и тебе. Па, ако те не мрзи, и ако се било чега сјећаш у вези с њом, молим те да ми испричаш.- А, зашто је то теби важно? Има ли неки посебан разлог?- Важно ми је. А зашто, ни сама не знам. Бог зна зашто то желим? Можда ће ми се касније објаснити само од себе. - Одлазио сам код баке све док нисам кренуо у средњу школу. Сјећам се, повод мог одласка код ње, увијек је било неко писмо које је требало прочитати, јер је она била неписмена. Чим бих ушао у кућу, писмо би се брзо заборавило, а она би сјела насупрот мене и почињала неку причу. Све те приче биле су везане за њу и њену породицу. Причала је о мужу који се није вратио из рата, сину који је као дијете отишао на школовање, па се и он загубио негдје у бијелом свијету. И још много тога...Морам признати, да се сад мало и стидим што је и нисам увијек пажљиво слушао, или сам одглумио да је слушам, јер сам примијетио, да она просто има потребу да о томе прича. Али, једно сам добро запамтио. Колачи су јој увијек били тако добри и укусни, да сам без устручавања и увијек појео све што би ставила пред мене. Тек сад ми је Марија јасно, да је она мене звала због нечег другог, а да та писма нису ни постојала.- Постојала су. А зашто их, кад ви дођете да их прочитате никада није могла пронаћи, то баш и није лако објаснити.- Постојала су?! Како знаш?- Знам, јер ми их је дала оног дана кад ме је позвала, као што је и вас позивала, да јој прочитам тек пристигло писмо, али јој је позлило и за неколико дана је умрла.- И, јеси ли их прочитала? Шта у њима пише?- Не! Нисам! Али ти могу рећи да ниједно од њих никад није ни отворено.- Занимљиво. Сад си ме баш заинтересовала. И кад их мислиш прочитати?- Не вјерујем да ћу ускоро. Још сам тужна због њене смрти. Била ми је драга. Бојим се да послије читања не будем још тужнија. Нека их још неко вријеме. Од тебе сам чула неке важне ствари у вези с баком, и хвала ти за то. Желим још чути Десу и Милана, о њиховим одласцима да читају та, увијек загубљена писма.- Имаш право. И, срећно с тим! Ако откријеш нешто занимљиво, волио бих да сазнам. Знаш да сам за вријеме распуста, а некад и мимо тога овдје у селу, па ме потражи.- Хоћу. Буди сигуран у то. Збогом! И, хвала још једном!- Збогом, сањалице! Знаш ли да те тако неки зову? Кажу, увијек си замишљена, и у неком свом свијету.- Не знам да тако мисле о мени, али знам да је лијепо имати само свој свијет. Другима не сметаш, а у њему нађеш све што пожелиш. Довиђења Чедо!
|