 | Владимир Сорак | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Има нешто у призвуку спокоја глуве ноћи
и месечевом сјају које присваја.
Умотана тананом свилом
којом красиш тело
које је волело,
твој бајни поглед ипак се издваја.
У понору расцветалости одлуталих путоказа
и сете повременог значајног одраза
благонаклоног детињства,
рађа се неки нови човек и интрига
која прати струјење ветра
али само у рану зору.
Лептирице раздрагана,
кад се опет сретнемо на пропланку,
чућеш поворку излива мога срца.
