 | Владимир Сорак | |
| |
детаљ слике: Pixabay
Питаш ме памтим ли моменте који кроје
Лептириће у стомаку и шарене боје
А ја заборавио сам укус твојих усана
Јер ниси ти, ту где ту сам ја
И даље желиш бити онаква
Каква бити никад нећеш
Од када си ми срце дотакла
Заборављаш на оне које срећеш
За ме' нису твоји путеви пространи
а кицошке тежње негде другде тражи
Ја ћу кренут' а ти остани
У свету који ти је дражи.
Нека све је просто
И онај час и место оно
и понос сломљен који је пост'о
У глуво доба ноћи, нечујно звоно.
Питаш ме да ли се сећам
Свега што беше а није више
Одлучих да те забораву предам
Моје речи нека ветар пише
