поезија, 2009.
ЕПОПЕЈА ЉУБАВНОГ СТРАДАЛАШТВА
Поезија Зорице Аћимовић, испјевана књигом Окамењени тренутак, је мелем за рањену душу. Кроз пјесму и поетско приповједање, она драматизује једну читаву епопеју љубавног страдалаштва. Без формалистичких манира и норми, али врло увјерљиво, шекспировски, приказује судбину несретне љубави. Кристално избру-шеним стиховима употпуњује се слика унутрашњег немира, порив за пјевом и нагон за истицањем нити судбине која пјесникињи потплиће ум, а читаоцу ствара визуeлни дојам љубљене и остављене нимфе док испјевава своју музу.
Пјесничка артикулација код Зорице Аћимовић јасно показује опчињеност поезијом кроз коју вјерно осликава своју душу прободену бодежом судбине. Поглед у не-извјесност Аћимовићеву не наводи на размишљања о напуштању и одрицању душе у пламену. Она своју чежњу претвара у наду. Жаљење у стремљење. Љубав поклања Анђелу свјесна да је њен нестварни чувар, ипак, поред ње. Надања која долазе кроз машту вјешто покушава преточити у збиљу. Њен сан није у дубоком нивоу свијести већ у додиру са стварности, у мик-рокосми буђења. Из тог додира проистиче свјетлост преточена у метафору живота. Пјеснички занос који са дна понора хрли висинама, али у том недогледу задире у поновна понирања да би нам даривао најсложенији стих Зоричиног магновања.
У моментима ведрине и расположења, Аћимовићева, свеједно, пронађе свој облак за кишу, из кога лију стихови блажени и њежни, без осуде, без сујете и без мржње. Суза која створи горак окус брзо се осуши. Примјетно је да се код пјесникиње у дну душе спонтано рађају радости.
Окамењени тренутак се исплатио испјевати, јер је тренутак који сви имамо у животу, али га не знамо вјерно пресликати и осјенчити умјетничким вредностима као Зорица. Тренутак је укоричено вријеме, као раз-гледница која нам осликава стварност заустављеног момента у неком поднебљу и неком прошлом времену. Пјесникиња нам је тренутак из себе источила изразима осјећања у дивну поезију, зауставила га, окаменила за вјечност. Зоричин Тренутак је саздан од најчвршћег и најдосљеднијег материјала. У жижи њене свијести доми-нира истина испреплетена судбином. Окаменити истину највећи је дар човјечности и потврда постању.
Све Зоричине пјесме припадају једном циклусу: Љу-бав. Ако бисмо дјелили и разврставали љубав, вјерујем да би је бољело. Тако би бољело и пјесме Окамењеног тренутка док бисмо их сјецкали по неким циклусима. Пјеcме, у овој збирци које су, посвећене Мирославу Антићу, такође, спадају у љубавну антологију. Не знам ни сам гдје бих Антића другачије могао сврстати. Да га одвојим од љубави и њега би бољело, а њему као пјес-ничкој љубавној чаролији не смијемо нанијети никакав бол. Зорица се затекла у моменту нељубљена, у потрази за еликсиром младости. Кад је наишла на Антићеве сузе, њене су јој постале подношљиве. Увидјела је да их зна и може умјетнички уобличити и приказати у својој поезији као пјесничку вриједност која ни читаоца неће оставити равнодушним.
Рјешења која су задовољила функцију естетског у Зоричиној поезији произашла су из њеног пјесничког та-лента. Приказујући свој унутрашњи и вањски свијет није посегла за пјесничком литералном фикцијом већ га је приказала сопственом стварношћу преобликовану у умјетнички израз. Сва приказана осјећања су несумњиво плод њене душе, а не само искра пјесничког стваралач-ког заноса.
Не смијемо заобићи богатство ријечи исказаних код пјесникиње. Њена пјесничка композиција састављена је од стандардног говора обогаћеног епитетима и ненамет-љивом метафором. Ако проникнемо у форму, уочићемо слободни приступ пјевању без наметања риме, а ако се ту и тамо појави, у сврси је очувања приповједачког духа, оног који би задовољио и мелодијски у музичком ритму.
Књигу Окамењени тренутак нисам испуштао из руку док нисам дочитао крај. Просто ме пјесникиња заковала за своје пјевање. Понијела ме њена изричитост, снажно, у свим дијеловима књиге. Као да сам уживао у занимљивој позоришној представи, којој су све споредне улоге подређене главном јунаку, који на крају себе жртвује божанству за њихово спасење. Овакве представе се не појављују често, можда је сценариј за једну од њих управо у садржају ове поезије.
Након ишчитавања Окамењеног тренутка, с правом, од Аћимовићеве очекујемо нова умјетничка дјела. Било би занимљиво видјети њен покушај у прози, јер се кроз ову поезију најављује и зрео приповједач. У поезији, нема сумње, ако би премостила поглед даље од маргина свог живота, вјерујем да би слушали веселију музу. Ако би се судбина поиграла и повратила сјећања на „врх Доситејеве“, сигуран сам да бисмо читали и стихове среће оковане у срцима двоје људи које ће вјечно везати непроживљена љубав.
Поезија која дотиче танана осјећања читаоца сматра се најблаженијом и најсензибилнијом душевном храном. Читајући поезију Зорице Аћимовић, искрено јој се захва-љујем на таквим осјећајима.
Илија Шаула
ОКАМЕЊЕНИ ТРЕНУТАК
Песме, прво издање, Ужице, 2009;
рецензенти: Илија Шаула и Иван Ршумовић;
технички уредник: Данило Марић;
слика на корицама: Богдан Мишчевић;
дизајн корица: Данило Марић;
лектура и коректура: Илија Шаула;
издавачи: Kњижевна радионица Кордун, Вест Честер, ПА, САД
"Графичар", Ужице, Србија.
страна: 200; димензије: 20цм; тираж: 500;
Веза са аутoром:
zoricaacimovic@hotmail.com
