У вртовима сунчаним страдам
Гдје боје и мириси маме
Своје сам очи и плућа своја дао
А цвијеће ставио у јаме
У вртовима Божанским, клечим
Гдје, кажу, звукова нема
А симфонија у вјечност опомиње
У снове и пространства дријема
У вртовима њежним и неспретним плачем
Рекоше вријеме је стало
Својим страховима дубоким зарезују
Кане га убрзати мало
У вртовима који имају, слутим,
Све оно што у страховима гине
Не види комедијант уздахе залуда
Гледајућ’ одозго са бине
Вртове сјетне и неспретне, ћутим,
Ставише у своје њиве
Прилагодише им, жељи покрете
А они престаше да живе.
