Стевану Раичковићу
Изморена ломачама и сузама,
склоних се у твоју тишину.
Ослухнух учење природе
да добра има у свему.
Отече ми модра река из зеница,
утече ми ропац из грла,
прасак граната заменише
речи праштања:
Да блажене далеке куће
не тону никада више
у мрак, у ране, у прах.
Настани се у моје мисли
судбоносно питање:
Где лежи порекло наше забуне?
