Одлазим уморна.
Заврши се још једна парада.
Знам унапред све.
Некада сам већ била
овде и сада.
Исељавам се из себе,
као далеке хиљаду деветсто и неке
мој краљ и цела држава.
Одлазе из мене и глумац и свештеник,
сељак и књижевник,
маг, доктор и жена.
Постајем геометријско тело.
Без тежишта - сена.
Живот ми је сановник.
Тумачи га праотац лептир,
водећи на одмориште
где јавори сакрише у лишће:
Нахрани ме - гладна сам те.
Напој ме - жедна сам те.
Воли - не остављај ме
Вратићу се...
