Владимир Пиштало један је од најзначајнијих српских савремених књижевника, иначе професор светске и америчке историје на Бекер колеџу у Вустеру, Масачусетс. Иако је у џепу имао авионску карту за Београд, и претходно се превентивно пелцовао против обичног грипа, како не би кијањем плашио људе, није могао да дође на уручење награде „Меша Селимовић“ коју је добио за књигу „Значење џокера“.
Пред његово путовање и планирану свечаност стигао је коронавирус, и свет више није бивао исти. Као у његовој награђеној књизи посвећеној значењу џокера, који се попут бога Диониса, прелива преко граница и све његово се окреће у изненађење.
ПОНЕДЕЉАК, 06. АПР 2020, 06:00
ИЗВОР: РТС
АУТОР: ВОЈКА ПАЈКИЋ ЂОРЂЕВИЋ
Ви сте, ако то могу тако да назовем, друштвено коректним речником, књижевна колетерална штета коронавируса - одложено вам је уручење награде "Меша Селимовић". Како сте реаговали на ту врсту беспомоћности да заокружите књижевни успех своје књиге Значење џокера?
- Био сам позван на књижевни сајам у Лајпцигу који је отказан непосредно пре тога. Немци су ми рекли да, што се њих тиче, задржим карту. Купио сам карту Берлин - Београд, знао сам да ситуација постаје опасна али сам се радовао се одласку Београд. Чак сам се био пелцовао против обичне грипе да не бих кијањем плашио људе. Уручење награде је требало да се одржи у Народном позоришту, што је изузетно леп простор. И онда, дословно дан пре мог поласка, десило се неколико ствари.
Немци су ми послали имејл да ситуација у Немачкој постаје гора, и да они на мом месту не би долазили. У Србији су забранили скупове са више од 100 учесника. Тако нисам отишао. Само дан касније, Трамп је укинуо летове из Европе. Да сам отишао, не бих могао да се вратим.
Каква је ситуација код вас у Вустеру у Америци када је коронавирус у питању. Да ли факултет ради, како комуницирате са студентима?
- Свуда је у Америци онлајн настава. Школе су се распустиле, доста трапаво. Тако се ствари раде у време кризе. Није то наш специјалитет. Нису знали шта да раде са интернационалним студентима, да их задрже у спаваоницама за које су платили, или да их пошаљу кући. Нису им плаћали карте за повратак. Негде би све интернационалне студенте стрпали у један дом, иако је то повећавало фактор ризика од заразе. Сан свих факултетских администратора је да не плаћају зграде, а професоре мало, и да се цела настава обавља преко компјутера. Ето, сад су то добили.
Ако сте у некој врсти самоизолације, како проводите време?
- Ја сам сам као дух Хамлетовог оца у једној кући усред шуме у држави Њу Хемпшир, снег је још на земљи. Около су срне и дивље ћурке. У соби се буде муве и буба маре. С једне стране звучи идилично. С друге, пратим вести из Италије, из Њујорка, из Београда, са разних места где имам пријатеље. Много некомпетентности на све стране. Земља у којој живим је подељена.
Некакав свештеник из Арканзаса је објавио да је вирус превара и да сви његови жупљани могу да лижу црквени под. И замишљам их на коленима како лижу црквени под. Некад ми физички позли од тих вести. Чујем се са Чарлијем Симићем који се жали да су му се Хитлер и Стаљин руковали над колевком и да му није требало да га ово дочека под старост. Најтеже му пада што не може да виђа децу и унуке. Они њега бране тим невиђањем. Све у свему, доста добра ситуација да се полуди ако човек нема шта да ради. Али ја имам. Пишем свој роман.
На чему сада радите када је књижевност у питању?
- Пишем роман који се дешава у Перасту. Зваће се Песма о три света. Дешава се у касном 17. веку, све до пада Републике Светог Марка. Причу у првом лицу прича жена, којој ће судбина бити да упозна три континента. У старости, кад се врати у Пераст, чиниће јој се да је све био сан. То је роман о Пераштанима, који су били чувари застава Светог Марка, Боки и о стварању оног што се називало светски систем у 17 веку: време Декарта, црних робова који су довожени на бродовима по имену Правда и Интегритет, ратова између протестаната и католика и њихових индијанских савезника у Новом Свету и Турака и Венеције у Медитерану, време пиратерије коју су подржавале државе. У роману се појављују неке историјске личности из живота Боке, као што су Андрија и Матија Змајевић и, нарочито, Вицко Бујовић.
Ви сте професор историје. Човечанство је кроз историју преживело велики број епидемија и пандемија. Јесу ли те ситуације донеле неке промене свету и које, на којим пољима?
- Да, сад су се сви дохватили Магбета који је написан у карантину. И нашли су Пушкинову песму коју је написао 1827. кријући се од колере. У њој је Пушкин предвиђао бољи свет: "Победимо болест силом знања... Постаћемо чишћи и мудрији ... Уздигнимо се духом и постаћемо... Ближи и бољи једни према другима".
То би људи одувек желели. Томе се само можемо надати. Болест је реалан проблем и постфактуелно шарлатанство и изврдавање ту не помаже. А неки мисле да је пандемија од бога послана владаоцима како би још бесрамније наставили своје манипулације.
Да ли бисте за свој есеј о овом тренутку у свету, одабрали реч солидарност, или неку другу?
- То би била реч коју бих ја одабрао. Какву ће реч историја одабрати остаје да видимо.
Књижевна радионица Кордун
