Из очију ми је некада текла река,
Молим Вас за шољу топлог млека.
Имате ли да ми уделите кору хлеба,
Молим за спас одавде па до неба.
Мама је мислила да спавам, јецала је.
За вечеру нисмо имали синоћ ништа,
Остатак пице, најбоље са тржиста.
Из канте је извадила и имали смо гозбу.
Укочена, вристала сам од страха,
Пацови су отварали ормар и врата.
Имате ли за мене неко старо ћебе,
Мој зарђао кревет ме јако гребе.
Руке су ми биле мекане и нежне,
Сада су тврде и ружне као у старца.
Не замерам што ме се грозите,
Нисам хтела искочити док возите.
Моја се лутка скотрљала на пут,
Господине, за мене више нећете чу.
Била сам клинцеза, татина принцеза,
Сада добијем сићу за мало вештачког кеза.
Гледам Вас како сте само лепи,
Права је штета сто сте потпуно слепи.
Глас Вам се мој чини познатим, зар не?
Чини Вам се да сте га чули већ пре.
Никада се нисмо сем у сновима срели,
Ја сам оно копиле што нисте хтели.
Све бих Вам ово господине рекла,
Само кад би се прилика стекла.
Док сам просила о Вама сам маштала,
И ма колико пута ме оставили,
Ја сам Вам праштала.
