Реакције
Реаговања власника издавачке куће Контраст и младе књижевнице на отворено писмо Вељка Ђурића Мишине, директора Музеја жртава геноцида из Београда, објављено на Фејсбуку
Новац за куповину метле зарадила сам сама. И летим сама. – Дубравка Угрешић.
Пише: Лана Басташић 06. новембра 2019. 18.30
Желим да напишем овај текст из неколико разлога. Прво, да објасним људима око себе шта се десило. Друго, да покушам аргументовати зашто мислим да се то не тиче само мене. И треће, да јавно реагујем.
Да се разумијемо, радије бих проводила вријеме на књижевној резиденцији у Сарајеву пишући прозу. Осјећам, међутим, потребу да констатујем очигледно, јер се оно очито још увијек, у нашем друштву, не види. Не пишем, стога, никакав књижевни текст. Не пишем есеј. Не пишем научни рад. Не пишем статус на друштвеним мрежама.
Пишем писмо Београду, граду који је од почетка августа ове године мој нови дом, или би макар требало то да буде. Не желим овдје улазити у то зашто Београд сматрам градом неподесним за људе и људски живот, то је нека друга тема и мислим да је многима већ јасно шта бих о томе имала рећи. Желим говорити о лову на вјештице.
Остављам зато друге теме за неко сљедеће стољеће. Ми смо, нажалост, још увијек у оном гдје одрасли, образовани људи упиру прстом у вјештице. То је слика нас и тог нашег велеграда, чији се дим увукао људима не само у плућа него и у крвоток, у превоје мождане опне, тако да ходамо кроз те своје задимљене дане попут нервозних утвара, све мање способни за људскост, све више спремни на напад, с димом у очима.
У таквом се друштву, друштву дима, нељудскост најбоље крије, претвара се у модус операнди, прихвата као нормално стање ствари, и поред ње пролазимо без ријечи, прескачемо је као рупе по тротоарима на које смо већ навикли толико да бисмо се спотакнули када би их неко поправио.
Мој је улазак у тај дим био свјестан. Нисам никада идеализовала градове. Док су ми пријатељи писали како ми завиде што живим у Барселони, ја сам бјежала од полиције која је испаљивала гумене метке на своје грађане и грађанке и тукла их пендрецима јер су ставили листић у гласачку кутију.
Тамо сам, у шпанској постфранкистичкој монархији, видјела шта ради фашизам када се не очисти из коријена, када се пресвуче у фино испеглано одијело демократије, а не промијени унеређене гаће. Ја нисам била жртва тог фашизма, ја сам била свједокиња другим жртвама. То ми је било предшколско образовање пред долазак у Београд. Била сам припремљена на повратак на Балкан, будући да цијели живот имам посла са фашистима.
И цијелог живота ћу радити све што могу да им макар сметам, ако већ нисам довољно утицајна, јака или способна да их се у потпуности ријешим. Фашизам је у мојој околини присутан још од дана када је мој деда, као дјечак са тифусом, изашао из концентрационог логора, до дана када сам у свом граду, Бањалуци, видјела друге дјечаке и дјевојчице како мијењају имена или одлазе.
Фашизам је ту и данас, када живим у Београду, те проводим доста времена у Загребу и Сарајеву, и у свим овим градовима наилазим на мржњу што се осјећа попут какве вибрације која не престаје деценијама након што смо ударили песницом у тај срамотни гонг. Онда сам доживјела да ме човјек који би требало да се бави жртвама тог истог фашизма радије бави мојим тијелом, које му смета, мојом поезијом, која му смета, и мојом фамилијом, коју је окарактерисао као трансгенерацијски болесну.
Не проговарам, међутим, ни овдје као жртва. Проговарам као грађанка. И као вјештица.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА ЗА ПРЕНЕРАЖЕНЕ ИСТОРИЧАРЕ
Господин Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида у Београду, написао је отворено писмо мом оцу, Душану Басташићу, предсједнику Удружења Јадовно 1941. Нисам историчарка, и немам много везе ни са тим музејом, ни са Удружењем мога оца, нити бих се бавила стварима за које нисам компетентна.
И за једно и за друго веже ме само прича о мојим прецима који су страдали четрдесетих у НДХ, док се мој књижевни рад бави, између осталог, злочинима почињеним у БиХ деведесетих година. То, међутим, не значи да њихов рад сматрам мање важним или фриволним, само сам неко ко се, искључиво у књижевној форми, бавила другим периодом и другим траумама. Не улазим дакле у њихову препирку, нити сам способна да оцијеним ко је у праву, нити је то мој посао.
Колико сам успјела схватити, мој отац и господин Мишина не слажу се око методологије, броја жртава, и уопште приступа истраживању историјског периода који их обојицу занима.
Ништа, дакле, што би имало икакве везе са мном или мојим радом. Ипак, у овом отвореном писму, које је објављено на званичној Фејсбук страници Музеја жртава геноцида, господин Мишина бави се књижевном критиком.
Извлачећи стихове из моје пјесме „Епске гуме“ (која је објављена у новосадском часопису Поља, као и у мојој збирци Наивни триптих о Босни и умирању награђеној и објављеној у Зајечару у склопу Дана поезије), господин Мишина жели да докаже како сам ја болесна, како би имао додатни аргумент у жељи да дискредитује мог оца.
Његова критика, која би требало да се односи на методологију истраживања жртава геноцида, свела се дакле на доказивање некаквог есенцијалног гријеха који се преноси са Басташића на Басташића.
Цијело писмо доступно је на Фејсбук страници Музеја жртава геноцида. Овдје у цјелости преносим параграф који се односи на мене:
„Овако бласфемична и сулуда модернистичка наклапања неће ући у неку антологију поезије о геноциду, али ће посведочити о неуспешном родитељском одгоју Душана Басташића, који, сведоци смо, покушава преко интернета да васпитава нацију, а у сопственој кући има кћер-песникињу која поетизује коитус са џелатима рођене фамилије. Лана Басташић, такође потомак ‘жртава Покоља’, како то воли да истиче Душан Басташић, украшена је чудесним тетоважама, прикладним стандардном поклонику ‘Ноћи вештица’, а позната је и као ауторка лезбејских приповедака.“
АНАЛИЗА ТЕКСТА
Овај параграф ме фасцинира из неколико разлога. Првенствено као списатељицу, јер увијек волим када неко успије у само неколико реченица у потпуности открити свог књижевног лика и учинити да он буде досљедан у својој небулози. Лошији писци би од господина Мишине направили разводњени роман, добри би га само пустили да говори.
Но, погледајмо поближе његове ријечи, ставимо их на сто и сецирајмо их:
„Овако бласфемична и сулуда модернистичка наклапања неће ући у неку антологију поезије о геноциду“ – моја поезија је дакле бласфемија. Ријеч бласфемија значи погрдно или увредљиво изражавање о некој светињи. Она се у античко доба и средњем вијеку кажњавала смртном казном или различитим методама мучења: кидањем језика, нпр. господин Мишина, дакле, користећи ову ријеч, указује да сам ја у својој пјесми говорила о нечему светом и томе се наругала. Светиња је за њега, ако пратимо ту логику, жена, а бласфемија је коитус са непријатељем.
Исто тако, моја пјесма није „модернистичка“, ни по форми, ни по тематици, ни по времену у којем је настала. Али, за разлику од мене која се не бавим историографијом, господин Мишина се бави облашћу за коју није компетентан.
Даље, свакако не очекујем да ова пјесма уђе у било какву „антологију поезије о геноциду“, будући да она о геноциду не говори. Моја пјесма је метафора женског бијега из мушког мита о Југославији.
Она говори о двије жене, Хрватици и Српкињи, које напуштају велике мушке приче у којима једино могу бити тијела. У причама постјугословенског клерикалног патријархата, женско тијело служи задовољавању мушкарца, рађању дјеце, и умирању. Оно што је господину Мишини засметало, јесте ријеч „туцао“, јер би му ваљда више одговарало да у стиховима који говоре о силовању користим клеру прихватљивије „вођење љубави“.
Извињавам се унапријед оним читаоцима и читатељкама којима сам овим пасусом увриједила знање и интелигенцију, и који имају минималне когнитивне способности да схвате шта је метафора и како се у књижевном тексту користи.
Идемо даље. Ја сам „кћер-песникиња“. Не знам чиме да дочарам своју фасцинацију овом цртицом у средини, која мој идентитет списатељице ставља у директну везу с тим да сам ћерка неког Оца.
Ја не могу просто бити „песникиња“, не, ја морам бити доведена у везу са неким мушкарцем, јер ја као јединка не постојим. Да имам, нпр, мужа и да је господин Мишина писао њему, онда бих била „супруга-песникиња“.
Моји, дакле, бласфемични стихови нису чак ни производ мог рада, мог мозга и мојих руку, они припадају мом Оцу, они су одраз његовог (не)рада и неспособности да своју кћер укроти, упристоји, и покори. Поезија коју пишу жене ту је, инсинуира господин Мишина, да каже нешто о мушкарцима који те жене обликују.
Да ли ја „поетизујем коитус са џелатима рођене фамилије“? Господин Мишина поново прави почетничку грешку као неискусни књижевни критичар и тумачи јунакињу моје пјесме као аутобиографски вапај. Он, такође, вјерује да постоје теме које нису довољно лијепе да буду поетизоване.
Док усташе и четници силују жене, требало би да пишемо сонете о заласку сунца. Требам ли поново вријеђати твоју интелигенцију, читаоче или читатељко, објашњавањем да су све животне теме погодне да буду обрађене у књижевном тексту, и да је једино умјешност аутора или ауторице та која може да им дода или одузме вриједност? (Сјетимо се оних, како их господин Мишина зове, „модернистичких наклапања“ у највећем модернистичком роману, Уликсу, када господин Блум обавља велику нужду, први пут у књижевности.) Коитус, дакле, за директора Музеја, није књижевна тема и није ту да се поетизује, а о силовању ваља ћутати, јер ће се Отац на земљи, и Отац на небу, страшно увриједити.
Не због тога што је силовање почињено, него зато што се о њему говори прљавим језиком.
Долазимо, полако, и до мога тијела. Ја сам, како каже господин Мишина, „украшена чудесним тетоважама“. Овдје бих само застала и скренула вам пажњу на трпни глаголски придјев. Ја се, дакле, нисам украсила, него сам украшена, као каква јелка, или малољетна невјеста.
Сложила бих се да су моје тетоваже чудесне – радили су их одлични умјетници и умјетнице у Бањалуци, Београду, и Барселони. Стижемо, напокон, и до оптужбе да сам поклоница „Ноћи вјештица“ и да то доказују моје тетоваже.
Не знам како је господин Мишина, каквим рентгентским видом који му омогућава његова чиста хришћанска вјера, успио видјети све моје тетоваже, али су, према томе што говори, цитат из Овидијевих Метаморфоза, симбол на тибетанском санскриту, географске координате једне плаже, прво слово абецеде и азбуке, цитат из Таласа Вирџиније Вулф, па чак и стих једне пјесме Џој Дивижна, докази да сам ја поклоница „Ноћи вјештица“.
Претпостављам да му је највише засметала Маргарита која лети на мом лијевом рамену. То има смисла, будући да је и сам господин Мишина попут каквог споредног лика из Булгаковљевог романа.
Да ли сам писала „лезбејске приповијетке“? Писала сам приче о свим људима који су у овом друштву обесправљени управо зато што функционери попут господина Мишине сматрају да су ти људи мање вриједни и да не заслужују једнак животни, ни књижевни простор.
Раније у тексту, господин Мишина такође истиче негодовање јер сам се декларисала као босанско-херцеговачка списатељица, тиме доказујући да он Босну и Херцеговину не сматра географским појмом и простором на којем обитавају како Бошњаци, тако и Срби и Хрвати, и многе друге мањинске групе, већ је хомогенизира као нешто антисрпско, вријеђајући тиме управо српско становништво које тамо живи.
Ја јесам босанскохерцеговачка списатељица по свом образовању и варијанти језика на којем пишем, (језика који зовем српско-хрватски јер бољи назив за њега немам, а он се не уклапа сасвим у правопис ни једног ни другог наведеног језика, у њиховим „чистим“ варијантама), једнако као што сам по поријеклу српска списатељица, а по пасошу хрватска. Ту шароликост свог идентитета сматрам привилегијом, као жена и као ауторица. И као ауторка.
Важно је додати и то да је директор Архива Српске православне цркве, господин Радован Пилиповић, у коментарима који прате текст господина Мишине, такође показао склоност бављењу књижевном критиком, те у мојим стиховима пронашао доказ да ја „дрешим гаће за усташе“, о чему је правовремено обавијестио и мога оца.
НОЋ ВЈЕШТИЦА
Овдје долазимо до тога зашто сматрам да је писмо господина Мишине важније и од мога оца, и од мене, понајвише од моје поезије, а тиче се свих нас. Говоримо овдје о директору једне државне институције који јавно, и у име те институције, коментарише женско тијело и притом користи средњовјековни језик обиљежавања тог тијела, језик који је некада те исте жене водио на ломачу (што би он, као историчар, требао знати).
То што господин Мишина данас нема начин да мене јавно спали у буквалном смислу, не значи да треба да игноришемо чињеницу да је његов језик језик јавног спаљивања. Злочини који су се вијековима чинили против Другога, онога што је виђено као неприродно и туђе, варварско, нису се догодили одједном, у некаквом сомнамбулистичком друштву које је на тренутак затворило очи, већ су производ контекста који је задојен језиком мржње и обиљежавања.
Језик, који ми већ традиционално игноришемо као да је његова функција искључиво комуникативна и као да он нема никакве везе са друштвом које на њему размишља, говори, ради, воли, и мрзи, тај је језик врста атмосфере у којој су се постигли оптимални услови за раст мизогиније, од књижевног критичара који ме пипао једном испод стола, до оних који данас силују малољетнице, као и оних који, у европским судницама, те силоватеље пуштају на слободу.
Треба уложити напор да се та веза између сексистичког језика и сексистичких судија игнорише. И треба бити или глуп или лицемјеран да се многобројни случајеви насиља над женама, случајеви чији број расте сваки дан, окарактеришу као специфичне, појединачне, неповезане епизоде које немају никакве везе са друштвом у којем су се десиле, или контекстом у којем никоме не смета то што синтагма „женска глава“ има негативне конотације.
Уколико је данас у Србији могуће да директор институције која се зове Музеј жртава геноцида јавно повезује једну жену са вјештицама, због њене поезије, а да се на то не одговори, онда смо саучесници/е у креирању контекста који женама говори да ћуте, да се лијепо изражавају, да не украшавају своје тијело, да буду покорне, и да, као кћери-пјесникиње, кћери-правнице, кћери-докторице, кћери-политичарке, поштујемо очеве своје, на земљи и на небу, тако што ћемо си зачепити уста и ћутати о нашем искуству.
Уколико одлучимо да игноришемо све ово као просто булажњење једног изнервираног и необавјештеног старца, онда шаљемо поруку да је данас у Србији, у 21. вијеку, нормално жене звати бласфемичним вјештицама. Уколико прихватимо овај језик, онда немојмо бити лицемјери, и немојмо се чудити ако, кроз коју годину, оправдани језиком мржње који емитују институције, мушкарци те исте вјештице истуку, силују или убију. Јер насиље се не рађа у шакама, него у идејама.
Шаке су само физички продужетак насилних идеја које су започели они који шаке не користе, па их онда лијепо могу и опрати од догађаја који су њихове идеје инспирисале. Ја овдје не позивам на цензуру господина Мишине, који је хтио, заправо, цензурисати и очистити моју поезију. Ја позивам на одговор његовом језику.
Нашим ћутањем ми учествујемо у том прању руку. Ћутање је политички став, једнако идеолошки колико и протест од стотину хиљада људи.
Ћутање је залијевање посађеног језика мржње. Ћутање је, напослијетку, избор привилегованих који ће врло брзо захтијевати да се та тишина прекине у тренутку када они сами, или демографска група којој припадају, буду доведени у исту ситуацију.
Многи су ми рекли, добронамјерно, „ма пусти будалу“. Али моје није да пуштам будале, нисам ја никаква циркуска шаптачица будалама, па да их онда пуштам, као да их држим у каквом кавезу и не дозвољавам им да будале. Ово нису будале. Ово су стотине гласноговорника мржње који подстичу дискриминацију свега што не оснажује њихов крхки клеропатријархални идентитет. Ово је друштво у којем је један дечко претучен јер је носио торбу погрешне боје.
Ово је друштво у којем је моја пријатељица претучена јер је сједила у кафићу са својом дјевојком. Ово је друштво у којем критикујемо силоване дјевојчице да нису довољно добре жртве. Ово је друштво у којем ће се језик који имплицитно оправдава ово насиље ширити попут дима, а ми ћемо рећи „ма пусти будалу“.
Друштво које пушта будале не треба да се жали ако будале њиме владају.
Морам признати да, као књижевног лика, ја разумијем господина Вељка Ђурића Мишину. Он је до сржи досљедан контексту који га је написао. Разумијем да су такви као он дуго дјеловали и проговарали у друштву које им је дало простор и подршку, да су се уљуљкали у атмосфери која их као такве и претпоставља.
Међутим, сада су налетјели на једну тврдоглаву „женску главу“, чији деда – жртва истих злочина које би тај музеј требало да представља – није у једанаестој години преживио концентрациони логор како би му унука била крхка мала кћер-пјесникиња која ћути и пушта будале. Реагујем на нечију малу глупост, јер мале глупости расту и стасавају у велике у друштвима које им то допушта.
Реагујем зато што ме је, не зна то господин Мишина, одгојио и Данило Киш, и јер ми се његово „зашто нико не реагује?!“ урезало у свијест грађанке, једнако као што су ми се његове књиге урезале у литерарну свијест.
Реагујем јавно јер не мислим више пуштати будале, не зато што се ради о мени, већ зато што се ради о језику нашег друштва и његовим „директорима“.
Ја нисам жртва силовања, нити жртва насиља, нити на било који начин изједначавам искуство тих жртава са мојим. Оно што, међутим, радим јесте објелодањивање језика означавања Другог у јавном простору. И то радим као вјештица, а не као жртва.
Овим писмом, дакле, јавно ревиндикујем термин вјештица, одузимам га господину Мишини и клеропатријархату, и присвајам као симбол женске моћи и самосталности.
Позивам, такође, све друге вјештице србијанског, али и хрватског, босанскохерцеговачког и црногорског друштва, да престану пуштати будале, и да устану против оних који нас годинама заћуткују. Иако наше метле, нажалост, не могу летјети, оне свакако могу да помету назадне, и насилне, остатке фашизма и мизогиније у свим њиховим облицима.
Сарајево, новембар 2019.
Извор: Данас
