Јазз пјевачица Лела Каплоwитз, рођена Сишчанка, концертом у славној дворани на њујоршкој Седмој авенији промовирала је свој нови албум “To one”, зорно доказујући што доносе вјера у себе и не одустајање од својих циљева.
Пише: Сања Шимунђија
“Све је могуће” (енг. Everything is Possible) орило се 19. рујна 2019. године у дворани Weill Recital легендарног њујоршког Carnegie Halla. Наша Сишчанка, jazz пјевачица Lela Kaplowitz (рођ. Данијела Маћешић) промовирала је свој нови албум “To one” ни мање ни више него у Сједињеним Америчким Државама – колијевци jazza. И сам Duke Ellingtonи Miles Davis наступили су у том истом Kарнегију, давно, давно прије него се наша сисачка звијезда родила. И прошло је још доста година док мала Сишчанка није открила емисију “Вријеме је за jazz” која се емитирала касно петком навечер на другом програму РТЗ-а и истог трена се заљубила у синкопирани афричко-амерички ритам.
Вјерујем да сватко тко свира неки инструмент или пјева, било професионално или као хоби, има жељу и сан наступити у Царнегие Халлу. Хрватско-америчка обитељ, Јое, Лела и Луциа Каплоwитз доказали су да су снови оствариви те да уз мукотрпан рад мора првенствено постојати и вјера у себе, јер без вјере у своје квалитете, таленте, искуство, сав је рад узалудан.
Слушајући и уживајући у концерту, покушавала сам разумјети лакоћу којом је умјетница комуницирала с публиком и члановима бенда (Matom Muntzom на контрабасу и Гарyјем Фритзом на удараљкама). Ту морам посебно нагласити њихову обитељску повезаност која је зрачила двораном и чинила презентирану глазбу хармоничном, елегантном и балансираном.
“Без љубави не би било тебе, без љубави не би било мене”, пјевала је Лела док ју је супруг Јое пратио на клавиру у пјесми “Љубав је све што постоји” (енг. Love Is All There Is). А, без љубави не би било ни њихове кћерке Луцие.
ва млада талентирана виолинистица плијенила је пажњу својом виртуозношћу и те вечери није била у сјени своје мајке и оца. Штовише, показала је да је са својих 14 година спремна за све велике дворане свијета. Осим пратње и соло дионица на виолини, Луциа је пјевала пратеће вокале уз оца Јоа те такођер показала и своје умијеће beat-boxa. Након концерта, при потписивању носача звука, прилазили су јој новопечени обожаватељи и срдачно честитали, а мени изненађено и усхићено говорили: “Њихова кћерка је феноменална и уз свирање прекрасно и пјева, а тако млада!”
Лела и Јое упознали су се прије 15 година у Carnegie Clubu који се налази преко пута Carnegie Halla. Он јазз клавирист, Лела jazz пјевачица – љубав је била неизбјежна. Точно 15 година након њиховог судбоносног упознавања, они наступају у њујоршкој легендарној дворани. Материјал је то за филм који се тренутно снима у документарном облику. Јое је, иначе, освојио награду Порин за најбољу јазз складбу 2017. године, и врхунски је клавирист, тубист, оргуљаш, складатељ и аранжер.
И на концу, о Лели. Што више рећи и нагласити!? Талентирана умјетница која има посебну каризму, позитивност, шарм, природну унутарњу и вањску љепоту и која то све дијели са свима које познаје, у заразном осмијеху и енергији која вас једноставно чини дијелом њене једноставне, позитивне јединствености. Лелин концерт не би био концерт ако енергија која нас све повезује не би била несебично дијељена, да свакога од нас подсјети да сви имамо своје таленте, најљепшу и најбољу страну и да управо стога што на овом свијету не постоје два иста ДНК-а, односно копија нас, управо због тога можемо бити најбољи у оном што јесмо.
Сваки од 11 глазбених бројева које су извели Лела Каплоwитз и њен бенд, био је прожет посебним емоцијама, сјећањима и искуствима. Лела је утјеловљење вјере у себе и не одустајања од својих циљева.
Публика је била разнолика. Од наше хрватске заједнице у New Yorku (која броји највише чланова у цијелој Америци), можда нас је било 5. Но, није ни важно, јер управо је разноликост публике доказ Лелине свјетски препознате квалитете, а не умјетно креиране славе која почива на домољубним претензијама. Бројни гости су били управо насљедници зачетника јазза – Афроамериканци. Овације и дивљење које је добила од њих тијеком вечери, позив на бис, довољно говоре о скривеном драгуљу којег имамо ми Сишчани и наш град те цијела Хрватска.
Нажалост, очекујући њезин долазак у New York, нити на једном сисачком порталу, тиску, туристичкој презентацији града, радију, нити једном ријечју нигдје споменута није, нити се игдје писало о њеном великом потхвату. Јер, будимо искрени, колико је Сишчана икад наступило у великој свјетској дворани попут Carnegie Halla? Велика је то промоција наше цијеле државе, а и нашег успаваног града. Зашто смо толико штури и шкрти на емоцијама и признањима кад се ради о нама самима, Сишчанима – увијек вриједним, поштеним и скромним људима? Зашто сви други виде и цијене наш успјех, а ми сами га упорно игнорирамо и омаловажавамо? Зашто се бојимо сами себи признати да смо успјешни, талентирани, добри, јер јесмо, јер имамо богату повијест, традицију, знање, једноставност, чисто срце, страст и темперамент, перфекционизам. Али… ако сами тако не размишљамо, објективно сагледамо наше најбоље стране, не презентирамо их у свом најљепшем свјетлу, онда можемо увијек с тугом гледати да смо, непоштено, негдје на дну љествице наше самоспознаје, самореализиције и самопоуздања. Можда ће управо Лелин успјех потакнути да се више промовирају наша, сисачка богатства.
Слика наше оперне сопранистице Зинке Кунц-Миланов стоји у Метрополитан Опери у New York City. Прослављена Загрепчанка своју је каријеру највећим дијелом изградила управо у New Yorku, и то у прошлом стољећу. Обзиром да је Лела једна од само неколико Хрватица која је наступила у Carnegie Hallu, 19. рујна 2019. била је посебна част бити Сишчанком у New York City, захваљујући Лели и њеној обитељи!
Све фотографије кориштене у опреми чланка су заштићене ауторским правима! Хвала Данијелу Миркову!
Извор: Сисак портал
