И
Налик знаковима Божије
Милости, који ме подсећају
Да су прозори у нашим студеним
Студентским собицама, пенџери тако дивних
Успомена, отворени смело и крајње вешто, па стално
Насрћу снови попут голубова, запљускују ме
Неочекиване илузије без метафора
Само пођахкад наилазим на траг
Постојања Вечне песме
о Љубавима плаћених
Смртима
И чудних прича, тајанствених описа које мудро чувају
Ризнице повјести...
Казуј, митска водо с врела Босне
Сетно збори о нашој Башчаршији
Запевај ми севда Хлинку ноћас
У баштама где трепере звезде
Тихо шапни о ашиклуцима
С девојкама заиграј у колу
Дирни струне срца невестиног
Нек заплаче што је грло носи
Чим напусти материно крило
Када пође главитом терзији
Витког стата попут минарета
Ал' бекрија у Морића хану
Опија се до раног сабаха
И све плаћа сухим дукатима
Натерује уморне цигане да свирају
С ораховог стабла
Јер сна нејма, а њему је тешко
Душа боли све због родитеља: коју неће
Довели да воли
Тресну шаком по чаши на столу
И крв шикну ко из водоскока
Квасећ' усне несрећног бећара.
ИИ
Неосетно, и Миљацка преплави обале
Зажубори у мом крвотоку
Попут чесме испред древног храма
Ево и сад ослушкујем расипање воде
Преко чела, преко тела
Весео сам, ништа ми не значи
Док посматрам старицу из смога
Чудећи се зашто Мајка кука:
Сарај, Сарај, Сарајево
Зар усмрти мог првенца – сина?
Сарај, Сарај, Сарајево
Ватром изгорело – бехара ти твога!
Љубави моја у застављеном времену
Са твојих излога и зидова
Поздрављаћу са "Шалом" ужурбан свет
Упућујући прекор духовно радозналим
Дечацима, чији сладолед истопи врео асфалт
(уместо сићушних усана)
Једно августовско поподне
И Сунце ће крикнути у заносу
Због свих изговорених речи
И осећања, којима сам узалуд
О узалуд, настојао сачувати
Дан од таме, а последњу ноћ од свитања
Пре него је и сомех заспао
Заборављен у стаклу...
Кад ме довољно похвале, оплачу или оклевећу
Свеједно, тек на рођенданском слављу
Пренесите мој пепео
Преко Принциповог моста!
