Супруг, отац, дугогодишњи просвјетни радник, у слободно вријеме љубитељ књижевности и сликарства, волонтер и неко ко жели да помогне младим људима да се остваре и припреме за оно што живот носи са собом. Све је то Данијел Михић.
Пише: Александар Глувић
Често окарактерисан као „неуобичајен“ вјероучитељ, Данијел својом животном филозофијом и друштвеним радом даје добар примјер просвјетној, али и широј заједници. Један је од оснивача Удружења грађана ’Култура култури’ које ради на побољшању положаја културе у нашем друштву, а често организује и хуманитарне акције којима прикупља помоћ за најугроженије особе из своје средине. Једну такву акцију, за помоћ Грозди Улдријан и њеној породици, организује већ годинама. На овакав начин, Данијел спаја просвјетни позив са друштвенокорисним и активистичким дјеловањем.
„Када сам прије 11 година кренуо предавати, осјетио сам потребу да поред посла будем активан и на терену, јер школа је не само прича већ и дјело. Као вјероучитељ прво сам почео са црквеним хором, уз неформално удружење које је једном годишње финансирало излете у манастире за дјецу. Све то је трајало три године. Касније сам прешао у једну исто тако неформалну причу симболичног назива ‘Отписани ентузијасти’. Скупљали смо помоћ за социјално угрожене особе, као и за удружења самохраних мајки и ментално обољелих. Све то је трајало неколико година, док се није родила замисао да се у пољу културе и просвјете почне мало озбиљније и критиковати и говорити и радити. Тако је прије три године настала идеја да се покрене прво иницијатива, а касније и удружење грађана ‘Култура култури’, што ме је обогатило и постало мој животни пројекат у посљедње три године“, говори нам Данијел истичући да је циљ удружења окупљање независних и слободомислећих просвјетних и културних радника, као и пружање помоћи младим људима који први пут требају изаћи на бину, али и онима који су већ излагали своја дјела.
Своје дјеловање заснива искључиво на волонтеризму, што сматра јединим начином друштвеног дјеловања гдје појединац може задржати особност и слободу.
„Волонтер значи прије свега бити независан. Имамо доста волонтеризма који је плаћен, што само себе искључује. Мало је истинских и независних волонтера. Углавном потпадају под различите идеологије и облике финансирања. Моји пријатељи и ја смо волонтери у смислу да све што радимо, радимо из својих џепова и то је једини начин да се буде слободан у потпуности“, поручује Данијел.
Поносан на свој просвјетни позив, Данијел је до сада је имао више од 2.000 ученика, како каже, са неколико стотина њих и данас је у повременом контакту. Своју професију схвата веома озбиљно и труди се да своје ученике изведе на прави пут.
„Од дјече учим и настојим дјецу да учим. Учим их да и мимо књига имају други погледи, да на сваке аргументе имају контрааргументи и да увијек размишљају својом главом. Бити наставник је јако осјетљива позиција у друштву. То није само испредавати неке лекције и ићи кући. То је имати одговорност за ту дјецу и након завршетка њиховог формалног образовања. Као просвјетни радник осјећам дужност и потребу да понудим алтернативу овом црно-бијелом поимању свијета. Људска душа је много шира и дубља од тегли у које се утегљујемо. Имамо проблем са егом и страхом. Имамо проблем шта ће неко да мисли. Ми цивилизацијски доста каскамо за Европом и код нас тек сада треба да дође просвјетитељство, односно да схватимо да је у реду бити другачији, да је у реду промијенити мишљење и сазнати нешто ново. Из мог искуства, најважније је да се човјек карактерно изгради до тридесете године, што сам ја једва успио, али неки не успију ни доста старији. Млађи људи не требају губити вријеме, већ схватити да је најважније да се граде интелектуално, духовно и тјелесно“, савјетује Данијел уз опаску да се млади требају чувати порока, као и свега онога што уништава њихов разум.
Простор БиХ посматра из историјске перспективе и њој види кривца за негативне особине народа на овим просторима, али истиче вјеру у младе људе за које се нада да ће донијети нова схватања и погледе на живот.
„Ми смо народ дефектних личности, које су неспособне и зато требамо ауторитете и некога да нам црта шта да радимо. Ми смо народ са фелером. Млађа генерација која првенствено није имала везе са ратом може да донесе нови дашак у овај тамни вилајет. Географски и историјски, БиХ је посљедња рупа у Европи. Зашто? Ми смо све до 20. вијека били феудално друштво, заробљени у 13. или 14. вијеку по схватању живота. Након тога дошла је диктатура прве, а затим и друге Југославије. Никако човјек није ментално напредовао и градио се и зато имамо толику разлику између БиХ и Словеније, на свега 100 километара. Генерацијама су нас програмирали да ћутимо и склањамо се, јер ће бити веће зло. Сада када се границе бришу, како се свијет отворио и када за 10 евра дођете до Берлина, прилика је људима да постану слободни и мислећи. Квантни скок је саслушати човјека који другачије мисли и ко зна када ће код нас то бити. То је та нека слојевитост личности коју ми тек треба да градимо, а ту се уздам у млађе људе. Млади нису истраумирани ратом, нису подложни манипулацијама, виде како се живи на другим мјестима, више и лакше путују и не могу се више тако лако ни устрашити ни преварити“, говори Данијел.
Тајна живота лежи у задовољству и познавању самог себе, зато је Данијелова порука да раширимо крила, пронађемо себе, али да успут не изгубимо поштовање према другима.
„Поштујте свакога, будите отворени за друге и другачије, не упадајте у пороке, будите своји, будите храбри, вриједни, тражите себе, у реду је бити тужан, у реду је некада се и напити“, завршава Данијел, обраћајући се младима у којима види будућност, вјеру и наду.
Овај текст је креиран у склопу пројекта “Снага позитивне приче”, који реализује еТрафика.нет, а подржавају УСАИД и ИОМ. Аутор овог текста је одговоран за његов садржај и ставови који су у њему изнесени не одражавају ставове УСАИД и ИОМ.
Извор: еТрафика.нет
