Клинички центар,
хируршка клиника Бања Лука
ту ме је под руку довела
моја мала Ољушка
дјевојчица од миља ми руска.
Имала је зрелог
али посрнулог човјека
у тијелу дјечака
кризних година,
иза личних успона
и падова,
људски је признати,
у том тренутку био сам
и не баш пристојна
пропалица крвава.
Горштак гризе а клошар
из забаве бије
правила су када крв градом
тече ради атракције,
- нисам ја од тог соја
у наручју њеном
причао сам прије него
особље у бијелом
назвало ми је
- добро вече,
прљаве улице,
добри наш пјесниче
- дуго те било није!
на шта сам благодарио
и показао,
и овај пут, шта на мени
треба да се шије.
А она се само смијала
јер побогу
кога још сестре
у хирургији препознају
- то ли си опет налетио
на страх, трепет
и осталу компанију,
- ма не, вадио сам се,
то нису они стари дрипци
што им је у шакама
горио довољан плам
с којима и пиво
данас попити знам,
него неки нови
искваренији клинци
међу којима нема
помена вриједног
скачу, еј...
петнаест на једног.
Скакала су браћа
и флаше о главу разбијали
док су се поштени људи
из истих опијали,
ради доказивања,
ради глупости,
ради свега због чега
су могли да се носе
и да их је сто,
и због чега сам
касније могао
причати и причати
- јеси ли видјела ти то
моја мала Ољушка,
гдје нас натјераше
да се волимо.
Слијепац је онај који љуби
а мени свакако
полузатворено око,
прилази ми
уснама полако
док ме спушта на столицу
у знаној чекаоници,
- има ту и хитнијих
случајева од нас,
говорим присутним
пацијентима
- ми смо само
пролазници
чији су кораци
љубавног стиха пој,
и размишљам
да ли ме уопште чују
јер све што је занимљиво
било је на њој.
- Моје ријечи су
мртва слова на папиру,
поезија је већ
сваки детаљ на теби,
тек онда када
ти измаме осмијех
дозвољаваш им да живе,
да ходају међу људима
и пркосе вјечности, то јој рекох тада
и затресках се
к'о балавац
сулудо и до
недорчености.
Ја нисам познавао такве
прије Ољушке,
државни трон на
такмичењима из математике
освајала је та дјевушка,
мали експерт за задатке.
Коинциденције ради,
ја сам у школи обнављао
нећу рећи да је
љубав једначина
али сам је све до тад
узалуд рјешавао.
Чисто ради поређења
Афродита је из морске пјене
а музе су Зевсове кћери
- знао сам одмах да нису као ти,
природни долазак
љубави на овај свијет
десио се на дан твога рођења,
шапнух јој сигуран
тада када се смијала
и сијала као ниједна друга
осмијехом који лијечи
и не умије да се руга...
стога ми се лако било клети
- бранићу те
стиховима, рукама,
