 | Небојша Јеврић | |
| |
Мила је лежала на нуди плажи на Ади. Имала је дугу, црну косу и најлепши осмех у Београду. Мила није била ђанкоза. Кретала се у истој екипи која се шуњала по „Коларцу“ и ретко одваљивала од цирке. „Мила, јеси ли чула да је Зоран Покер позитиван?“ Мила је махнула косом преко препланулог тела и рекла:
„Сви су позитивни!“ Заборавио сам шта сам хтео да јој кажем и испарио у виду ластиног репка.
Смрзао сам се од страха. Новине, телевизија, подземље... сви су причали о сиди.
Да ли је стигла као Божја казна, рачуни на наплату, или је побегла из неке америчке лабораторије?
Тица Тунелка и Весна Туберка су биле сендвичаре. Увек су радиле заједно. Имале су заједничког дечка, џепароша Гојка Глисту. Оне су му радиле зид док је он радио потплате у аутобусима, у трескама. Њима је додавао новчанике.
Скретале су пажњу путника крљајући језике једна другој, мазећи се у шеснаестици пуној буновних службеница и радница са размазаном шминком.
И док су овце блејале у две девојке које су се мазиле, Гојко Глиста је радио новчанике.
Знале су да напале мужјаке.
Гојко Глиста је ходао променадом загрљен са обема. Само би понекад застао како би малим прстом са дугачким ноктом прочачкао нос. Стасити Херцеговци, Цногорци и Личани који су тек стигли у Београд и нису се усуђивали да крену никуд са Теразијског гребена, љубоморно су гледали за њим.
Гојко Глиста их је радо уступао на пар сати својим пријатељима, а и другима који су били спремни да им пљуну лову.
Весну сам знао из завичаја. Послали су је у бјелопољску гимназију да је одвоје од ђанки екипе. После пар дана је пукла апотека и кренула је шема Истанбул – Бијело Поље – Београд.
Она ме је упознала са Тицом Тунелком. Тица Тунелка је дошла у Београд као велика нада свог малог села у Војводини. Уписала је математику и сви су од ње очекивали чудо. Запила се на некој журци, мучили су је љубавни јади, и ту је упознала Туберку. Она је први пут убола. „Скинула ђану“ – како се тад говорило за оног ко те навукао на фикс.
Писао сам „Адамову главу“, мој први роман о „сцени“ у Београду, и радо слушао њихове приче. Кад се урокају причали су ми све шта се дешавало у граду. Користиле су исте игле, али су ваљале и буљу Гојка Глисте маторим хомосима. Упадале су на све журке и сваког су познавале. Плашиле су се једино Бора и Милета са седмог одељења. То је тад било одељење за борбу против наркоманије, на чијем је челу био Марко Ницовић.
Али Гојко Глиста је једном кренуо на џеп без зида (њих две су биле заузете неким својим пацијентом ) и пао. Као вишеструки повратник, добио је пуну меру. А тамо су га чекале „сестре“.
Од тада су ординирале у Лотос бару. Увеле су ме у бар без проблема.
Пострадао је те ноћи дебелгузи самоуправни орган из провинције, који је био на семинару у Београду.
Ујутру смо се нашли на доручку у „Коларцу“.
Биле су већ урађене и храниле су једна другу комадићима роловане џигерице. Наручили су ми моје омиљено пиће – кило белог и кило киселе.
Прошле су године. Из Коларца сам се преселио у Липу, Шуматовац. Грмеч. Међу братију књижевну и новинарску.
Једне ноћи скотрљао сам се низ Каменичку према штајги. Опет ме нека газдарица избацила из стана због пропијене кирије. Опет нисам имао где да ноћим.
У полумраку сам препознао силуете на клупи у парку крај Економског. Крај штајге. Биле су то Туберка и Тунелка. Чекале су муштерије. Белокапиће и бауштелце из грађевинских предузећа. Пијанце. Загорелиће.„Откад су нас провалили да смо позитивне, не пуштају нас више у „Лотику“. Гајба нам је ту, можеш да одсовиш док неко не налети. Ајде, не бој се. Прича-прича-причице... Спавај слободно. Топло је.“
Њихова штекара се налазила у напуштеном вагону на штајги. Циганин који им је узимао кинту довео је са уличне расвесте
струју. Горела је грејалица.
На патосу су била бачена два прљава јоги душека и прљави јоргани преко њих. На зиду постери Џениске и Морисона. И таранзистор подешен на Студио Бе.
По патосу пикавци, употребљени презервативи, окрвављени шприцеви, прљави доњи веш...
При пригушеном светлу деловале су као сабласти. Измршавеле, жуте. Масне косе.
Али, био сам пијан. И било ми је хладно. Нисам имао куд. Увукао сам се под јорган и заспао.
