Јутрос сам отворио очи суманутог карактера.
Плаво је постало сиво, чак и стакло прозора.
Гребен сновиђења није обасјавало сунце.
Киша је била у зраку као паукова мрежа,
Није падала али је вребала својом влажношћу.
Опанци моје душе у себи су носили мирис завичајни.
Ни обојци ми нису били бољи у сивилу обијести.
Сиво је свуда око мене, и од неба, и од бетона.
Сунце је сребрна кугла која нема сјаја
Угасла као мјесец у сивилу неба.
Море не плаче, нити жубори плимом океанског потока.
Он дотиче и отиче својом сивом кашом пуног мјесеца.
Лице је моје блиједо сиво, скоро пепељасто
На смртном прагу изгубљене илузије космичке среће.
Пијани сиви монструми
шетају бојиштима глумећи храбре дилетанте
Силујући и палећи по освојеним селима.
Пепео је сив
Згариште је сиво
Сива је ратна свијест као разлог за убијање.
Сива је боја убијања,
крволочног убијања
убијања без разлога.
Тамна је моја сива страна и никад неће бити плава
Нема сивог цвијећа
Нема сиве љубави
Једино свијећа може бити сива
Добра и позитивна сива
На одру мом...
